Источник

Бр. 4.

источник

Стр. 103

чим би у себи опазио ма буд какав недостатак; али поштовање љубећег га друга, уздиже га сад и у његовим сопственим очима. Он се стиди да нема све особине, које заслужују одобравање његовог друга, и шта више, окуражи се и брине се о свом савршенству, јер му је мило, кад је његов друг опазио у њему добре особиие, он му је за то захвалан и стара се, да све нове придобија. Таквим начином друштво (друговање) се показује као моћно сретство, коме захваљујући човјек се подиже на такан степен савршенства, од кога је он био врло далеко, и да није имао друга, вјероватно је, да би далеко и остао. Не брини се прећерано о томе, да имат другова. У опште боље је друга и не имати, него се кајати због одвећ непроминхљеног избора. Али, кад једном нађеш друга, љуби га срдачно. Ово благородно осјећање било је од вајкада признато од свих философа и од саме вјере. У св, Писму ми наилазимо на узвишене и прелијепе примјере друговања: „Срце Јонатаново приљубило се срцу Давидову. Он га је љубио као своју душу". Алп је још боље друговање освјештано од Спаситеља свијета. Божанствени спаситељ држао је на грудима главу спавајућег Јована, и пред својом смрћу на крсту рекао је божанствене и пуне светог друговања и синовске љубави, ријечи: „Жено, ево ти син!" (мајци) и „Ево, мајка твоја!" (ученику). Ја мислим да човјек не може постојати без друговања (без правог узвишеног друговања, основаног на узајамном поштовању друг друга). Оно му је потребито, да се не пода ниским тежњама. Друговање даје души изврсни пјеснички правац, без којега би јој се тегако било уздићи над мрачним царством себичности. Ако си се с ким год здружио, онда запечати у свом срцу све обавезе друговања. ГБих је много, због тога што ти је потребно достићи оно, што ће те циј^лог живота достојнијем твога друга учинити. Многи су против друговања; онп мисле да се душа одвећ занесе друговањем, које над њом господари, побу^ује завист и сузбија је од других мисли. Ја се ипак слажем са мудријем св. Франциском Саљским, који у својој „Филотеји" тај савјет штетним назива. Он, истина, признаје, да се може савјетоватп избјегавање посебне друштвене везе у манастирском животу, „Но у свијету, говори он, сви, који се под заставама врлине и крста боре, треба да су нераздвојним друговањем везани". Кад нам се у животу случи ићи трновитим путем к врлини, да би смо заслужили блаженство, људи су, слично путницима, дужни