Источник

источник

Стр. 147

утврђење и ширење. Но нема ли и у нас онога, што је породило непријатељство против прве цркве савременога јој незнабошкога свијета? Шта је изазвало непријатељство незнабоштва против хришћанства ? Нова вјера, нове идеје, нови дух проповиједане од Христа религије. Хришћанство је својим идејама рушило темеље незнабошке религије и основе свију убјеђења и свега животл свега римскога свијета. У прогањању Хришћанста незнабоштво се борило због себе, и та борба била је природна. Оно, чим је свијет до хришћанства живио, и оно, што је Христос донио, било је супротно. Незнабошко царство живило је свјетским интересом, Христос је проповиједао о царству не од овога свијета. У незнабошком царству владао је егоизам, Христос је објавио свеопшту, велику љубав. „Љуби Христа, љуби све, љуби и саме непријатеље као самога себе" — то је смисао, то је суштина проповиједи Христове. Како се могао према тој понијети незнабошки Рим ? Које чудо, ако су слуге свијета, које су држале да је сврха живота у свјетском благу, омрзле религију, која је од својих пошљедоватеља захтјевала равнодушност према материјалном благу, невиност, духовно сиромаштво и смјерност, самоодречење, поглед на земаљски живот не као цијел него као средство да се човјек удостоји другога неземаљскога блаженога живота? Које чудо, ако римски грађанин, који се гордио својим поријеклом, који је навикао да гледа на робове као ствар и да располаже с њима како га је воља, није био склон новој религији, која је објавила, да су сви једно у Христу, која је објавила љубав, која сматра за част послужити на добро ближњега^ ма ко то био, а не тражити од њега услуге? Незнабожац је живио осветом непријатељу, а хришћанство га упућује на праштање, на љубав према непријатељу и враћањем добрим за зло. Свјетски владар, римски ћесар, није знао за ограничење своје воље; по грађанским законима римске државе он бијаше божанетво, и пред његовом влашћу морало се све земаљско клањати ; и на једном нова га религија учи, да је он обичан самртник, да „он не би имао те власти, кад му не би била дана од озго", да се покоравање њему мора да оснива не на божанском његовом поријеклу, него на вољи Божјој... Хришћанство хоће, не нарушавајући државнога устројства, да му положи за темељ нова начела. Римљани поштујући своје богове и захтијевајући да им се сва држава клања признају уза њих богове и других Риму потчињених народа... Хришћанство објављује то идолопоклонство смртним гријехом и учи о једном Богу. Много бијаше узрока непријатељству незнабоштва спрам хришћанства, но сви се концентришу у једном — у противности хришћанства незнабоштву