Источник

Бр. 5.

ИСТОЧНИК

Стр. 153

несумњиво се претпоставља, да ћемо се обући »ко шк^з-к шшнлгш« (1 Кор. 15. 49), само што се код тог облачења можемо показати духовно голи. Тако и у овом случају: »нш,г оуво мишдсп« (4. 21) — разумије се, да су чнтаоци слушали и да знаду за истину Христову, према којој морају да удесе и свој живот. Условпи облик употријебљен је мјесто категоричног са намјером да се јаче изрази мисао, да се читаоци побуде да дубље проникну у оно, шта им је био Павле — сад за њих сужањ у Господу, и шта им је донијело јеванђеље Христово, што га је апостол проповиједао. Ма да посланица Ефесцима има у цијелом доста општи карактер, али се не може рећи, да нема никаквога конкретнога, индивидуалнога момента. Апостол » не пише у опгате хришћанима малоазијских цркава из незнабожаца, него познатим хришћанима, чије стање вјере и жиеота он добро познаје (I. 15, 16; 3. 13; 5. 6). »Дл оук^сг! же и км ; гаж; ш /ин^, что д^лам, кја [Клжсгћ кллгк Ти^нкћ козлиелжнми « (6. 21) •» — ове ријечи имају очевидно пред очима не у опште незпабошко-хришћански свијет, него одређене читаоце. Што у посланици нема поздрава на поједина лица у томе нема ништа чуднога, јер поздрава на поједина лица нема ни у другим неким послаиицама Павловијем н. пр. у посланици Галатима. Ваља примјетити, да се оваки поздрави налазе у посланицама црквама мало познатијем апостолу (посланица Римљанима, Колошанима), а обратно у писмима на друштва и општине добро му познате, гђе је дуже времена живио и дјелао, поздрава нема (посланица Галатима, Солуњанима). Посланица Ефесцима одликује се особито висином садржаја и заносом говора, који јој одговара. На ову њезину особину обраћали су пажњу још стари тумачи. »Посланица је — вели св. Јован Златоусти — пуна пајузвишенијих назора и догмата; у њој он (апостол) објашњава оно, о чему готово нигђе није писао« (Мј^-пе 62, 10). — Од новијех — Гроције говори, да је по узвишености чувства и по стилу посланица Ефесцима такова, да ни један смртник није што такова створио. Мисао апостолова овђе се врти поглавито у опгптој, апстрактној сфери (која ипак као што је речено не искључује конкретиога момента) и некоји не називљу узалуд посланицу хришћанским катихизисом своје врсте. Та Богом . задухнута мисао тако је обилна, неисцрпљива и тако силно струји, да се чигш, да је св. Павао не може да изрази писменом ријечју. Стога се у посланици тако , често и наилази на уметнуте реченице, на дугачко и широко приповиједање, на репетирање: стога се и периоди каткад одликују необичном дуљином; Богом задахнута мисао апостолова овђе рекао бих игнорира често свако граматичко правило, које ју стјешњава. При свем том, што је садржај посланице обилан, он се може подијелити на двије главне и основне мисли: с једне стране на мисао о величини спасења, које је извршио Исус Христос, о висини нашљедства, кога смо учасници ми постали, о слави благодати, која је гтоказана вијернима; с друге стране на.мисао, да је неопходно, да се иде достојно тога високога хришћаискога звања., » шбноклати1л\ д^-о/ић оулм ... и шкл!ш 1 и(а кт* нокдго чмок^кл, (оздднндго по богв, ктј пјмкд^ и кг пј)1п0док1и штинм« (4. 23, 24) . .. Какво је хришћанско звање, према томе мора да буде удеглен и живот. Јединство, цјелина, нераскидљивост хришћанскога духа — то је важније од свега другога. Појам о једипству може се рећи да је у посланици основни, главни и јачи од свију других. Јединство свега што постоји, »гаж* нл шкин и гажг ид зшли« да се све састави у Христу (1. 10); јединство цркве и ње-