Источник

Стр. 212

источник

гову водом из студенца преп. о. Теодосија. Како се напи коде и уми се, одмах му ускипи сав гњој зато, што није с потпуном вјрром у молитве св. Антонија и Теодосија дошао у манастир; болест му се тако погорша, да су га сни почели избјегавати; јер због смрада, који се ширио од њега, није могуће било осгати уз њега. У тако ужасном стању, поврати се он са сузама и тугом кући својој и не излажаше неколико дана из куће своје, због смрада, који му је цијело тијело његово обузео, и признаде пред пријатељима својима, да га је Вог тако казнио због невјере у силу молитава св. Антонија и Теодосија ; но болест не пролажаше. Најпослије иза дугог размишљања, ријеши се он да иде свештенику и да исповиједи пред њим све своје гријехе. А затим повративши се у печерску обитељ прмјави се бившему тада свештенику, сада преподобному оцу Алипију и исповиједи пред њим све гријехе своје. Алипије, чувши његову исповијед, рече му: „добро си учинио, чедо, што си исповиједио Богу гријехе пред мојим недостојинством, јер тако и пророк свједочн за себе, говорећн пред Господом: 1'вкох: исиоваједам, Љсаоду иријестуае своје, и ти скиде с мене кривицу гријеха мојега (Пс. 31, 5). Затим га уведе у цркву и причести га св. тајана; послије овога заповједи да се умије водом, којом свештеници испирају уста по причешћу св. тајана, и он доби потпуно тјалесно здравље". 22. Предсмртна припрема човјека. ГЈредсмртна припрема човјека за живот вјечни тмјнама покајања, причешћа и јелеосвећења тако је важна, да решава његому вјечну судбину. 0 овом предмету чујте слиједећи веома важни догађај, који се налази у животопису св. Севира. Св. Севир живио је у Италији у 6. в. по р. Христову близу града Тудерта. Он бјеше врло побожна живота и као свештеник вршио је дужност своје службе с великом ревности. Једном се догоди да му се један његов парохијанин јако разболи, и желећи пред смрт очистити душу своју покајањем, посла к Севиру, да га исповиједи и причести св. тајнама. Севир је био тада у свом винограду и бавио се бербом, иа рече изасланику: „Иди ти сам, ето ме за тобом!" Ме^утим, видећи да му остаје још само неколико чокота, да побере грож^е, мало закасни свршивши свој посао, пође болеснику. На путу га сретоше посјетиоци ббнога и објавише Севиру, да је закаснио, болесник је већ умро. Тај глас тако је поразио свештеника, да је стао горко плакати и жалити, сматрајући се виновником смрти умрлога бев нужне припреме. Дошавши у кућу умрлога, паде поред његовог одра и не престајаше са сузама молити Господа, да опрости гријехе преминуломе,