Источник

Стр. 266

источник

Бр. 8. и 9.

5. да чува један кључ од благајнице манастирске, докле се други кључ код настојатеља налази; 6. да заступа настојатеља манастирског у свима случајевима, кад је исти одсутан или другим пословима спријечен, а тако исто и у случају смрти његове, до даље одредбе епархијског епископа. § 123. Ако би се који орган манастирске управе немарним показао, или ако би наступили одношаји слични онима, који су у §§ 42. и 60. ове уредбе назначени, поступаће епархијски епископ против истог органа на учињену пријаву или уреда ради дисциплинарно. II 0 српским православним манастирским црквеним општинама. Опште одредбе. § 124. Српски православни манастири у Босни и Херцеговини, с којима су спојена околна села као парохије, сачињавају са тијем селима манастирске црквене општине, и спајају у себи са истима сва својства црквених општина, с тога све установе првог дијела ове уредбе, које ваљају за црквене општине и њезине органе у опште, а нијесу одредбама овога трећега дијела уредбе нарочито измијењене, ваљају и за манастирске црквене општине и њезине органе. § 125. Манастирске црквене општине т. ј. манастири са додијељеним им парохијама, а тако исто и манастири сами, узети су од јурисдикције окружних протопрезвитера и стоје као такови непосредно под јурисдикцијом епархијског епископа. С тога сви дописи органа манастирских и манастирских црквених општина, а тако исто и призиви против њиховијех рјешидаба, иду не преко окружног протопрезвитерата, већ директно на епархијског епископа, односно епархијску управу. § 126. Садањи одношаји између манастира и околних парохија, и садањи опсег манастирских црквених општина остаје нетакнут, а у будуће моћи ће оваки одношаји настати, односно престати само након саслушања сабора братства манастирскога и интересована народа уз одобрење епископа епархијског, ушљед правоваљана закључка пленарне сједнице епархијског црквеног суда и надлежног епархијског управног и просвјетног савјета, при чем имају одлучити само интереси цркве и и црквене службе. § 127. Код евентуалне секуларизације једне манасгирске парохије ваља одлучити, да ли у опште и колико има манастир односно манастирска црква новој општини да помогне у новцу и другим добрима за зидање нове цркве, школе, парохијалног стана и за подмирење других потреба новоустановљене општине. Против одлуке пленарне сједнице епархијског црквеног суда и епархијског управпог и просвјетног савјета о тој ствари нема призива. У осталом одлука се та мора донијети истом након одобрења епархијског епископа и саслушања сабора манастирског братства и народа дотичне општине