Источник

Стр 332

ИСТОЧНИК

Бр. 10.

Гераеим Кочић, јеромонах манастира Гомјенице преселио се у вјечност дана. 15. јуна 1905. Мртво тијело покојниково опојано је у храму Ваведенија пресв. Богородице од четири свећеника а у присуству многих парохијана. Покојник рођен је 1847. од родитеља Стојана и Виде у селу Стричићима. Свршио је основну школу у Варцар-Вакуфу, неко вријеме био је као ђак ман. Гомјенице. Рукоположен је за ђакона 29. августа, а 30. за презвитера г. 1873, Као удовац примио је монашки чин и 1. октобра 1879. причисљен је братству Гомјенице. Вјечан му спомен међу нама! Ђорђе Глигоровић, парох забрђански, у протопрезвитерату Бијељинском, послије дужег боловања преселио се је у вјечпост 8. јануара 1905. Покојник је рођен у Тугњевцу 23. априла 1837. Рукоположен је за ђакона и пресвитера 6. и 7. јануара 1867. од блаженопочившег Митрополита Дионисија II. Парохом тутњевачким био је до године 1869., а те године премјештен је и именован парохом забрђанским. Иза себе оставља сина свештеника, који му је од године 1896. личним помоћником био В^чнал памлтћ! Филии Богичевић, рођен у Јасеници зворничкој 13. новембра 1833Свршивши варошку школу у Биограду -- бијаше учитељем у родном мјесту, а послије у манастиру Тавни, гдје је многе тадање ђаке, а данашње свештенике књизи изучио и за чин свештенички спремио. Рукоположен је за ђакона 11. јуна, а за пресвитера 21. августа 1862. од блаженопочившег Митрополита Дионисија I. и постављен парохом јасеничким, коју је дужност као врло савјестан и добар пастир до пред саму смрт обављао. Дужим боловањем напаћен и св. тајнама ировиђен, испустио је своју добру душу 2. априла 1905. Његове земне остатке опојаше тројица оближњих свећеника у присуству многих његових парохијана и матери земљи придадоше. Бог да га ирости и помилује! "I" Светозар Марјановић, свећеник емиповачки, у протопресвитерату ст. мајданском, предао је Богу своју племенигу душу дана 30. августа 1905. Покојник је рођен 1873., свршио је четири разреда гимнасије а затијем биоградску богословију 1895., рукоположен за ђакона 30. новембра 1907. а за пресвитера 6. децембра 1897. Био је то човјек гвоздене воље за рад и није у томе попуштао све до посљедњег часа своје смрти, па је ради своје неуморне ревности уживао велику љубав свога народа и велико повјерење код своје највише духовне власти. Пао је као жртва несретне сушице, оставивши иза себе слабо обскрбљену супругу са троје нејаке сирочади! Вјечан му спомен! Лука Зинољић, парох самоборски, протопресвитерата гатачкога, у Херцеговини, послије дугог и тешког боловања предао је Богу своју племениту душу на Преображеније, 6. августа о. г., у селу Гареви, гдје је сјутрадан од свећенства и многобројног народа испраћен и сахрањен. Пок. јереј Лука родио се 1. јапуара 1840. у Гареви из старе чувене куће Зимоњића, која је дала Херцеговини лијеп број родољубивих свећеника. Књигу је учио у манастирима херцеговачким, гдје су оног доба и већина наших свећеника учили. Рукоположио га је у Мостару Митрополит Прокопије 8. априла 1871. за дјакона, а 9. априла исте године за пресвитера, и отада па до смрти служио је на парохији самоборској, изузевши вријеме од 1875.—1878. годиие, које је са