Источник

Бр. 1.

ИСТОЧНИК

Стр. 5

0, не, није узалуд црква тако установила и благословила! Јер ова данашња радост црквена требд да се усели и у наше домове, да и у њима као и у храму овдје прослављамо славу данашњу. И као што ацђели Вожји окруживаху јасле витлејемске као иресшо херувимски; и гледећи на Господа, гдје лежи у њима, у вертепу видјеше небо гако и ви, браћо, понесавши кућама својима, а у срцу своме, славу данагнњу, младенца Исуса у чистој непомућеној свијести хришЛанској, у љубави слози и миру, у доброј вољи са свима људима — наћи ћете ондје на огњишту своме небо своје, свој рај!... Мир вам Божји — Христос се роди / Тузла, 1905. I Пошљедице развода брана због прељубе. Приопштио: протопрезвитер Дилитрије .Танковнћ, редовпи члагт епархијског и великог црквевог суда. [Сарајево.] Искуство доказује, да се педесет постотака бракоразводних парница због преступка прељубе води. Она и јесте први и најважнији, али уједно и најтежн узрок, због којега се брак по канонима коначно развести може, те се опа најтеже, забраном ступања у нов брак, мора казнити. Но с друге стране доказало се, да се у двије трећине парница, покренутих због прељубе, једва може канонима прописана строга казна одмјерити, јер окривљена странка обично такве олакшавајуће околности у одбрану своју наводи, на какве се суд оглушити не смије. Пошљедица тога је дилема у коју судија долази. Јер суди ли строго по канону, учинио је по дужности, али је преступнику без обзира на његов могући поправак за свагда одузео наду на милост. Попусти ли својим осјећајима, управо рећи важности олакшавајућих околности, и схвати ли преступ са човјечанског, са друштвеног гледишта: мора предложити лакшу казну, а то се опет не слаже са канонима. Додуше и канони знају за снисходљивост, али је она и сувише незнатна да би при пресуђивању кривице прељубника у обзир доћи могла. С друге пак стране снисходљивост канона се огледа попајвише према мужу, дочим кад је ријеч о преступу жене, ту нема снисходљивости, него ако је заиста крива, мора се најтежом казном, забраном. ступања у пов брак казнити. Питање је, шта сад бива са таквом особом, којој је казпе ради за свагда одузета могућност, да послије откајаног гријеха до новог брачног вијенца дође? И опет се позивамо на искуство, које нам свједочи, да највећи дио таквих несретника није у стању да се до конца живота чисто сачува, већ подлегне искушењу, ступа у јавно наложништво, и на саблазан осталог свијета без икаквог зазора рађа незакониту дјецу. Ово је факт, који се побити педа, али је и таква околност с којом се у интересу јавпога морала озбиљно мора рачунати. Брижни првосвештеници пракославне цркве већ од давна су увпдилп зло. које нз строгог примјењивања каршЈга