Источник

Бр. 2.

ИСТОЧНИК

Стр. 37

облицима код свих старих иарода; чим је већа била провалија, која је растављала искључиво добре од посве злих, тим се више настојало створити неку средину, у којој би се могао поновити стадиј развијања до добра. Та је средина изнешена у идеји о поновном рађању и у селењу душа кроз разна људска тјелеса. У колико већина народа настоји извјесна људска каракгерна својства, како добра тако и зла, символизирати у животинлма и биљкама, то је и селење душа катклда мијењање бића. И тај облик није био непознат старии Египћанима; путовањз кроз свз животињз на земљи, у мору и ваздуху требало је 3000 година, а најраширеније се налази код Индијанаца. По ортодоксном систему Миманце чулни је свијет само пуста обмана, оисјена, сан иза кога долази буђење. Нешто истинито и стварно једино је Брама, кога су испрва схваћали неутрално, а касније особно. Томе вјечном једином бићу враћа се свака душа, пошто се путовањем кроз људе, животиње, биљна и безживотна тјелеса очисти од гријеха и заблуде. По Миманци поједине су душе дијелови једне једнаке природне силе, која све оживљава. Напротив у С а н к м а-филозофији дух се не замишља као сведух него као мноштво нераздјељивих појединих екзистенција, које додуше узимају материјално тијело, али се из ових окова опет дижу у слободу чисто душевног живота. Исто су тако у Будиној (550 пр. Хр.) религији особито јасно изнешене догме о ништавилу земаљскога живота, о очишћавајућем прзпорађењу и коначном улазу сваке поједине душе у јединство Нирване. Од кад је асирско клинасто писмо протумачено, упознали смо и есхаталогију старих Халдеја и Акада. И ако неке тачке још нијесу растумачене, ипак се смије сматрати, да је старовавилонском причом о путу Истара и Издубара у пакао доказано, да су и ови народи вјеровали у један подземни свијет и у мјесто блажених. Са дуализмом Зороастера скопчане су веома тијесно представе задњега суда о небу и паклу и што још више пада у очи, збирка Зороастрових вјерских прописа— зендавеста — зна оспм идеје о једном искупитељу и за догме тјелесног васкрсења и општег измирења између добра и зла у царству Ормузда. А не требамо нарочито ни спомињати вјеровање Грка у Одмазду на оном свијету, њихове разне митосе о аду, подземним суцима, Тартару и елисејским пољима, о примању славних јунака у средину олимпијских богова. Мање је развијена идеја о бесмртности код дивљих народа, али ипак нема ни једног племена, код кога се не би могло доказати бар вјеровање у духове н ма какво просто поштовање предака. Врло изненађује чињеница, по којој предисторијска антро по л огиј а