Источник

Бр. 2.

ИСТОЧНИК

Стр. 39

душе одатле, што она не можз бити уништена њој својственич злом и моралним неваљалством, док је у „Федросу" душа дефинирана као сила, која сама себе покреће, која нема почетка па ни свршетка. Да поткријепи ове диалектичке аргументе Платон је уаотребио есхатолошке пјеспичке мите; особито нам свршетак списа „Горгиас" и „Федон" износи високо поетично описивање задњег суда и пошљедних људских ствариКако малу снагу имају Платонови докази, показује најјаспије та околност, што се Аристотел није усудио о томе изрећи стално мишљење, и ако је био увјерен о бестјелесној супстанцијалној природи мисаоног духа. Већ у филозофији послије Арнстотела не мисли се више о индивидуалној бесмртности душе. Перипатетичар Дикеарх изражује мишљење, које модерао звучи, т. ј. да супсганцијална душа екзистира у човјеку исто тако као у животињи, да се шта више ријечју „душа" означују само разни изражаји једне једноструке радње опште жав>тне снаге, која се не можј расгавити од тијела и његових функција. По стоичком учењу бесмртност душа не прелази краја једне свјетске периоде; Епикурејци веле да се душа састоји од округлих, глатких и покретних атома, који се при смрти разиђу. Од римских филозофа бавио се Цицерон у првој књизи „Тизси1апае у те^опез" са проблемом бесмртности; послијо испигивања историјских и филозофских разлога остао је при вјеровагности у прилог бесмртности. У опште нити је стара ни средњевјековна ншекулативна филозофија одмакла даље од Платона. Августинов доказ у спису „8оП1оуи1а": душг је бесмртнг, јер св>јим опгагњвм учесгвује у вјечној истини, која је у бесмртиом Богу, у ствари је Платонов доказ. Исто тако не износи нам ни Тома Аквински никакав нов доки, агсо изводи даљи живот душе из појиа !огша рег зе зићнаке н, ј ф је овај Аристотелов доказ у ствари аналоган платонско-аугустииском: душа је бесмртна јер се не може раставити од идеје живота. Теоретичким дедукцијама придружују се код Томе Аквинског и пракгични обзири. Природном настојању душе за савршеним знањем, могућиости у мп слима се ослободити нросторних и времеиских окова нролазносги мора одговарати могућност реалног збивања, које претпоставља даљи живот душе, особито ако узмемо у обзир, да је човјеку од Б >га одређено да мијења гријешење са потиуном исгином. Покрај свега тога у средњем вијеку држали су Окотиоте и Номиналисте овај доказ за бесмртност душе само као један вјеровгтан доказ. С Помпонацнјем (1402. до 1524.) нађе одзива у Пталији и наука о двострукој истини, т. ј. да разум смије тврднтн смртност, а вјера бесмртност душе. (Наставиће ое.)