Источник

Стр. 104

ИСТОЧНИК

Бр. 4.

науци Божјој? Не дао Бог, да тако хпто помислимо! Или у свијету самом ? Но што питамо, када дјела сама говоре. Чудновато је доиста, да људи, који су поставили на основу рођенога искуства пословицу: „На туђој штети учи се мудар памети", ипак не стекоше мудрости, него је још и данас траже и лутају у заблудама, мјесто да отворе књигу прошлости своје и повјеснице толиких вијекова. Горде се силним проналасцима, да већ нема у свијету што је сакривено од очију њихових. Но јада свога не виде, да све друго добро познају и истраживају, само себе не. И на сунцу пронађоше пјеге, само на срцу и души својој не виде пјега ни мрљаСвуд у свијету снага ради у пари и електрицитету, све снага аокреће, само људи у себи снаге немају: познати себе, побјеђивати гордост своју, биги скроман у тежњама и жељама. Ови траже срећу у величини богатству, знању и вјештинама. Сви се горде и зидају куле у ваздуху, надухали су се као мјехур од сапунице. Сви лове срећу, а нико је не налази. Милиони од људи могли би рећи и потужити се са Симоном Петром: Читавога живота свога ловили смо и ништа не ухватисмо. Трудили смо се, отимали, гордили и дизали, па све узалуд! Јер кад мислиш, о човјече, да си на врхунцу славе своје, како нагло и изненадно падаш са висине у понор, како ти се куле, које си зидао, руше једна за другом! Доиста је човјек као дијете. Игра се са срећом као дијете правећи од сапунице мјехурове. Никад не зна, шта је доста. Још увијек се сили и мучи. И кад мисли, да је најбоље, да је ударио час среће његове, мјехур прсне и од свега не остаје ништа до пролазност и таштина. Ко високо леши, ниско тада. Од првога до пошљедњега је само мали размак времена и простора. Нема ли уз то још вјере у Бога и поуздања у милост Божју, ради ли човјек сам у гордости својој, лако се може догодити, да човјек гради, а Бог разграђује, јер Госиод св иротиви гордима / Први биће пошљедњи и пошљедњи први. Зар нам и повјесница свијета не свједочи о овом? Гдје су горди народи старога вијека? Гдје су Мисирци, Асирци, Вавилонци и Перзијанци? Гдје Грци и Римљани, од којих је цио свијет некад дрхтао? Гдје је гордост њихова и сила? Спомен им чувају још пусте зидине разваљених кула и градова, да рушене зубом времена уз хуктање сова као страшило опомену нас: Овако иролази свјетска слава / Ни трага им се не зна. Расуо их је Бог као вјетар ирах кад расииа. А смјерно и њекад, па и данас још, често презирано и прогањано хришћанство живи довијека. Оно је као дрво, уса^ено води на извору, које род свој доносц у своје вријеме и лист његов не оиада и све, штогод ради, усиијева (Пс. 1, 3).