Источник

источник

Стр. 105

О сахрањивању мртвијех. (Свршетак.) Б) 0 сахрањивању иновјераца, расколника, јеретика, некрштене дјеце, самоубијца, јавних и упорних грешника, непознатих особа, погинулих у двобоју и злочинаца осуђених грађанском власти на смрт. Догађа се чешће, да у нашој домовини иновјеран какав странац римокатолкк или протесшант умре у мјесту, гдје нема свога рођенога свештеника или пастора. У том случају сродници умрлога, желећи свога покојника што љепше и достојније хришћански сахранити, обично позову мјестног православног свештеника, да му овај укаже посљедњу почаст, и да га по уставу своје цркве опоји и до гробља спроведе. Неки од православних свештеника не знајући, да је то како односиим законодавством, тако и праксом источно-православне цркве строго забраљено 1 ), радо се одазову томе позиву, те до гробља спроведу и сахране дотичног иновјерца по обреду своје православне цркве 2 ). Да се у горе приведеном случају православни свештеник не би огријешио о правила и прописе своје свеге цркве, то треба да зна, да ио уставу источно-ирчвославне цркве нитсада, ни у којем случају не смије оиојати једног иновјерца, пити за шаквог чинити какве молитве или јавне сиомене' 6 ). Међутим из особитих обзира снисходљивости, милости и вјерске толеранције, као и аналогно практици св. Василија великог, који је дршжна принАл^к приношеже и допВетилт* его пригВствовдтЂ при литВргЈи" 4 ) православна мати црква у горе истакнутом случају не само да дозвољава, него управо ставља у дужност свом свештенику да умрлог иновјерца римокатолика, лутерана и калвинисту обучен у еиитражиљ и (релон само уз пјевање: ./ ваткш Воже" спроведе од његове куће ве залазећи у православну цркву до гробља, и ту у одре1>ени гроб положи тијело умрлог „ кез г к возглаиинЈА вкчнон ! м<иати ", без читања икаквијех другијех молитава прописанијех православном црквом за њезине умрле чланове 5 ).

') Ап. прав. 10, 45, 46, 65; Ант. 2; Лаод 6, 33; пракса руске цркве, види: Булгаковг, „погребен1е ииовбрцекг", стр. 1245.

2 ) Скоро Је овамошњи један црквени одбор поднио аријаву против свога сзештеника, шго је сахранио једну римокатоличкињу. — Други пак свештеник приликом чретреса те пријаве у сједници изговарај)ћи се вевнањем, цривнао је сам од себе, да иновјерце сахрањује по обреду источно-право славне црквз. Горњи случајеви дали су ми поводч, да напишем овај чланак у „Источнику" с намјером, да се с њим поелузке и користе они, којих се тиче.

3 ) Види: С. В Булгаков1., „ТТастолвнал книга", стр. 1246, 1246; окрркаица вворничк' 1 туаланске Митрополије од 24. јуна 1896. број 642.

4 ) Булгаковт., стр 1246

6 ; Указ св Синода руске цркве од 20 јулијч 1727; 22 маја 1730.; 24. августа 1797.; 20.

Фебр. 1880.; Булгаковг, „Настолвнал книга", стр 1245,1246; окружница вворничко-тузланске митј.ополије од 24. јуна 1896. број 542.