Источник

Стр. 138

ИСТОЧНИК

Бр. 5.

Пријо него што се прешло на право разапињање, по старом римском обичају везали су кривцу у највигае случајева ноге за нижи ступ, па га онда шибали. Шибали су чворовитим конопцима или канџијом, у којој је било уплетено оштрих комада жељеза. У старије вријеме разапињања Римљани су на искангдијана плећа осуђеникова метали уиопријечено дрво, патибулум, прије пошљедњег његова хода или кад је кренуо на пошљедњи пут. На путу бичевали су осуђепог све до стратишта, које је било ван града Тамо је деликвент, висећи на патибулуму, рашљама дигнут у висину, тако да је лежао на горњем дијелу јаког, у земљу забијеног, дрвеног ступца. Крст дакле није имао четири краја, како ми то гледамо на сликама и иконама у црквама и капелама као распеће, него је имао облик слова Т. Затим је обнажени осуђеник као да јаше, постављен на шиљасту даску са оштрим сјеченицама, на „8есШе". Ноге су му биле везане и често су пута и руке горе за дрво привезане. Болови су расли до страховите муке. Већ до крајности затегнути положај, без икакве могућности да се човјек и најмање макне, био је страшан. Даска је сјекла, — јер је читава тежина тијела падала на њу —, дубоко у мишиће и живчано стабло бутова, а мишићи су тргани. Сад помислите да је мученик у својој несрећи поред тога још био изложен зрацима јаркога сунца. југа, помислите на безброј муха, ко.је је мамила крв његова без икакве одбране, и које су привезапоме летјеле у уста, пос, уши и очи без икакве сметње, па истом онда може човјек, и ако пе потнуно схватити, али бар допекле слутити, какве су то муке биле. Смрт је била распетом драга и жељена, али је она истом наступила за пола дана, а требало је често до' ње и читав дан. А има познатих случајева, да је смрт наступила истом послије два или више дана. Погреб на крсту умрлога није заправо био ни допуштен, и то је с почетка био битни дио смртне казне с којом је морала бити спојена сва могућа срамота. Осим тога по схваћању древнога вијека не сахранити некога значило је потпуно га уништити, јер они, слично као што држе материјалисте, нијесу могли замислити без тијела независну егзистенцију духа. Све до цара Августа остало је непогребавање овако смакнутих криваца у обичају, и ако писаним законом није било одређено. Чакјош и за прво вријеме владе Августа, као триумвира, постојао је тај обичај, те је чак и једном одличпом присталици Брутове странке, кад је молио за »частан погреб«, одговорено: За то ће се већ птице побринути. Свакако су Римљани познавали и другу врсту распињања, гдје се деликвент привеже за руке и ноге, те се за руке објеси и веже чврсто конопцима за ступац, који није имао пречаге у поиријеко. За Христа се према свједочби јеванђељиста поуздано може рећи, да је као роб разапет и да је у грозним мукама испустио своју велику душу. »С —н.« Рилски рукоиис о Исусу Христу. У књижници Лазариста у Риму нађен је недавно рукопис на латинском језику, који, ако није апокрифан, биће од великог историјског значаја. То је писмо прокуратор'1 палестинског [Јублија Лентула, кога је писао Цезару у Рим, а у коме је ријеч о Исусу Христу. То латинско писмо потиче из онога доба, када је Христос први пут почео народу јавно говорити. Писмо то гласи овако: Прокуратор Јудеје, Публије Лентуло, римском цезару. Извјештавам те, о Цезаре, да знаш о неким појединостима онога узоритог мужа, кога Исусом Христом називају, а кога народ за пророка сматра и за кога његови ученици казују, да је он син Божји, син Творца неба и земље. У истини,