Источник

Бр. 6.

ИСТОЧНИК

Стр. 161

сматрам жалосним пјесником онога, који држи поетику пред собом и њезина правила, али шта да речемо о оним пјесницима који се не држе, не свјесно, него несвјесно т. ј. но незнању тих правила?! Зар се Војислав, Ђура Јакшић, Змај, НеЈпе, Пушкин, Љермонтов и други које још не спомиње Боберић, зар се они наопако нису држали правила и захтјева поетике?! Ја сам и иначе а посебно у предговору уз своје ексхорте напоменуо, да сам начин излагања усвојио од других — Боберић пише: »Маширевић брани »свој« начин састављања«. Боберић истиче непрестано самосталност и иидивидуалност, како да га бар то иије сачувало од очевидне слабосги, када се позвао на непознашог оцјењивача мојих ексхорти -у »Гласпику правосл. цркве Краљ. Грбије«! Зашто је превидио Боберић све друге оцјене и приказе који говоре против њега?! Зар му се чини да је та оцјена на коју се позива збиља тако солидпа? Зар Боберић није примјетио да се приказивач позива само на једно мјесто из ирве ексхорте да докаже оно, чега има смијем рећи иајмање у мојим ексхортама, фразирања, јер сам се тога чувао особито, ма да сам зпао, да се неким наглим ораторима чини, да је то начин, којим се срца загријавају топлииом и говори од срца срцу! Боберић може да доказује е сам ја имао иотребе зар, да читав увод једне прве ексхорте Маркове усвојим за своју прву ексхорту, и ако сам ја то одбао, и пе слутећи, да може неко озбиљно мислити, да бих ја требао на почетку школске годипе, да се послужим једном споредном мишљу у Марка која је у моме уводу главна: растанак са родитељима! Но мање сам се још могао надати да ће моћи донијети Боберећ та два мјеста паралелио, па ипак још рећи да су та два мјеста »тако реЛи конгруеншно слични«\ Ја не налазим сличности пи у двије реченице а камо ли у читавом уводу још мање конгруентне сличпости, које види Боберић. А ако још ко мисли, да сам ја имао потребе, да се за свој увод послужим уводом из Марка и ако још ко палази такз слнчносги као Бобернћ; — нека му је на част! У осталом и када би било ту оне сличности, коју види тобоже Боберић, како може да ми је у оном смислу исгиче, како он то чини, када се ја позивам на Марка у предговору?! Нека Боберић узме преда се сва она дјела, која ја цитирам а на која сам се ослањао, па нека сравпи савјесно а не површно, колико и како сам се ја служио, па сам увјерен да ће се и сам разувјерити о ономе што је у своме доброме расположењу према мени стриао у штампу, да ме чово посавјетује, а отуда би и он имао велике користи за састављање својих ексхорти. И код ријечи »циљ« се Боберић подуже задржава као да је и то иотребно! Преко онога што сам му ја као главно замјерио иретрчао је као пијетао преко жеравице. Ово је мој Рша1е на Боберићев. И, МаширевиЛ.