Источник

V

Бр. 6.

источник

Стр. 147

овом, — и релативно слаба душевна храна, коју у њој добијају наши вјерни, слаба према развијенијем животу и већој тражњи, поред читања и једностраног тумачења св. Писма, није само једну примчиву, сањалачку и осјетл>иву а необавијештену душу на странпутицу одвело. Види се то и на „иконоборцима" за које можемо рећи, ни мало не сумњајући, да су се ишчаурили из „побожних". Док се „побожни" ревносно, кадгод посао допусти, скупљају на молитву, читају св. Писмо и на своју руку тумаче га, али у исто доба остају у свему православни, дотле „иконоборци", пород њихове малаксалости и сусталости ; иду и даље, не целивају св. иконе. Није нам до сада ни један случај познат, да се православни непосредно одметнуо у „иконоборце" а да га је руководило у нецеливању икона то исто што и „иконоборце". Друштво „побожиих" за њега је спроводни медијум, који га у „иконоборце" одводи и ту преображава. Ту, у том друштву, он чита св. Писмо више него што може схватити, ту се нахрани храном коју не може сварити. У неким мјестима „побожни" остављени сами себи више него често начитали су се св. Писма и „натумачили". Наишли на другу заповјед Вожју да се не треба клањати идолима нити им служити. То је било доста да погсолеба човјека у поштовању икона, — човјека недовољно вјерски образована, који није можда никад чуо бар проповјед о поштовању св. икона. — Добра, исцрпна и убједљива проповјед о другој заповједи Божјој и поштовању св. икона могла је ако не сузбити сасвим, а оно бар умањити не тако велик број оних, који у св. иконама гледају идоле. На тај начин је број „иконобораца" знатно ограничен у Мокрину. Иначе покрет и секта „иконобораца" нису захватили веће границе. Према податцима, које смо прикупили није ни присталица много имао. (У Веодри бјеше један и тај се повратио; од троје у ТисаХиђошу двоје је умрло а једна се повратила; од двадесетине у Мокрину број је сада спао на шест). Већ и тај факт, да су се ^иконоборци" појавили и да их и сада има у општинама, гдје покрет „побожних" бјеше најживљи, увјерава пас о мало прије споменутом, да су се они из „побожних" развили. И само име указује нам на суштину секташтва њиховог. Као што је већ споменуто иконе не целивају због погрјешног разумијевања друге заповједи Вожје — што их сматрају идолима. Људи су махом мирни, црквени и многи од њих бивши црквени појци. Свештеника поштују, у цркву радо иду, — у свему су православни само на, целивање икона не долазе. Колико смо могли сазнати тако је код „ико-