Источник

Бр. 7.

ИСТОЧНИК

Стр. 175

Као што је неразуман и ва сажаљеље онај, који при свом раду не пази на оно, чиме се други, који се на то одлуче, користе, него се подаје лудим и бесмисленим жељама, пошто разним сањаријама трачи вријеме, које би требао да употреби на размишљање о корисним дјелима, исто тако је и онај, који се при молитви не обзире на корист своје душе, него очекур, да Вог учествује у његовим страсним душевиим покретима, заиста брбљавац и торокало ((ЗаттоХбуо?), пошто моли, да му Бог у његовим лудоријама помогне и у корист истих поради. Приближује ли се н. пр. неко Богу у молитви, па пошто у свом срцу не цијени високу моћ, којој се приближује, то он, а да и не слути, омаловажава високо достојанство својим недостојним и ниским молбама. Као кад би когод због крајњег сиромаштва или незнања сматрао неке судове скупоцјенима пак дошао цару, који богатства и скупоцјеие дарове дијели, те, пошто не моли оно, што је достојно цара, захтијева од човјека од толика угледа, да му по жељи направи што од иловаче, исто се тако и онај, који се неразумно моли, не уздиже до висине дародавчеве, него хоће, да се божанска сила спусти ниској и земаљској природи његове жеље, те стога и полаже своје болесне нагоне иред Онога, Који види срца, не да извида неправилне покрете душе овоје, него да се погоршају, кад би се зао нагон Божјом припомоћи осгварио. Јер ако му је ко одвратан и он према њему непријатељски расположен, то он говори Богу: „Удри га!" Само што не вели: „Моја страст нека тебе обузме, моја забаченост ва Тебе пређе". Јер као што је при људским борбама немогуће да ступимо у коју странку, а да не учествујемо у пркосу, који противника гњеви, и то тако јасно тражи онај, који покугпава, да разгњеви Бога против непријатеља, да Он учествује у његовом гњеву и пркосу. То значи тражити да Бог буде приступачан страсти, да узме на Себе несавршеност човјечју и да се из добре природе преобрази у нечовјечну окрутност. Тако чини онај, који је славом заслијепљен; тако онај, која у ображености на више тежи; тако онај, који у спору каквом хоће да побједи ; тако онај који се у тјелесној утакмици о вијенац бори или у позориштима гине за знацима допадања, али често и онај, који у лудој младићевој болести онамо погледа. Ти сви се не моле Богу, да се ослободе болести, која их је обузела, него да болест достигне највиши врхунац, а пошто сваки непостигнуће тога сматра несрећом, то говори у истину празне ријечи, пошто се моле Богу, да им поспјеши душевну болест. А од свега је најгоре, што траже, да Богу противним правцима дјелује, пошто Божјем дјелању приписују час окрутност, час љубав према људима. Јер док с једне стране очекују, да је Бог према