Источник

источник

Стр. 17?

а која промјена није зависила од њега нити ју је могао зауставити — болује од те болести и да ни тада не добије потребна савремена упутства нити довол>но религиозног образовања!.. Није то мало ишло на руку ширењу назаренства код којих видимо тежњу, да се поред живље молитве и међусобно испомажу, тежњу за чвршћом и јачом организацијом па да се поелије њих појаве и „побожни" и „иконоборци и на посљетку „суботари". Можемо рећи, да су то, у главном, два момента која су ишла на руку ширењу секташтва у нас. Тежња за живљом интензивнијом молитвом и тежња за савременијом душевном храном, за слушањем живе ријечи и проповједи а не само служби и пјесама на језику народу неразумљнвом поред тежње, да се у оронулим материјалним приликама и међусобно испомажу, — све је то нагонило људе, да оснивају себи заједнице и траже друшгво, у коме ће наћи што им се чинило да код нас не могу добити. Непрестана политичка борба, која само код Срба ваљда може тако ватрена бити, која се више усплахиреним срцем него хладним разумом и разбором води, а која се и на подручје пренијела и толико маха отела, заузела је сву снагу нашу тако, да се ни од стране свештенства пашег није поклаљало довољно пажње религиозном стању народа нашег, није се обраћала већа пажња па задовољавање религиозних инстиката и на већу тражњу, која је избила, као топао млаз сунчани, у овом или оном вјерском покрету. Шта више на те покрете гледа се покадкад као на какву лудорију и фантазирање. Несређеност и нерашчишћени појмови — па и међу нама свештеницима — о начелима, на којима црква почива, доводило је често дотле да се у управу црквену код нас мјеша и позван и непозван и који је зато и који није за то. Епископални принции цркве окрњен је и нагрижен, — демократски (или што се код нас каже „радикалски") није до краја изведен. Половност пак нигдје није добра па ни у цркви. Таково стање доводи до апсурдности и аномалија 1 ). Не мислимо нити хоћемо да треба кинеским зидом оградити се од осталога свијета. Хоћемо само да истакнемо да то мијешање и отимање о управу црквену без љубави према њој а без многог по знавања духа и живота црквеног, да гледање на цркву као на неко нужно зло у хипермодерном вијеку овом од стране оних који се код нас највише боре за њен напредак и процват; хоћемо да истакнемо *) Нредсједник једне опгптине убио је човјека. Док ствар нијо судским путем ријвшена и даље је предсједником остао. Свештеник га није хтио причестити без епитимије — он је свештенику у скупштинској сједници то послије подне одузео ријеч. Дакле, један има до подне, други по подне власт. —