Источник

Бр. 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 209

Постоји неразумна предрасуда да родитељи и васпитатељи не допугатају да се причесте дјеца на тако званој спомен-литургији, (кад се служи за упокој душе). А зашто то они тако раде? Вог зна. Света тајна — иста је и на празничној литургији као и на спомен-литургији; и молитве и ектеније за умрле приносе се и на обичној литургији и на празничној, на којима родитељи ипак попуштају да им се дјеца причесте. Или, можда, помисао на смрт и покојннке спречавају грјешне душе и побуђују опасност за живот младенца? Госиоде! оирости таковима; јер пс зна/у што чинв. Треба се смрти сјећати не само на спомен-литургији, већ непресгано. СјвЛај се, Хришћаниве, сјећај се иошљсдњег часа (Сир. 7, 39). Хришћани — браћо! носите и водите дјецу своју чешће у цркву Божју зато, да би она од малена завољела богослужење у храму, а исто тако и зато, да се приуче, да се за вријеме причешћа не боје свештенослужитеља, што се на жалост често догађа код дјеце, а не служи ни мало на част родитељима. б) Сваки одрасли и иравославни и здрави мора неизоставно макар једанпут на годину очистити своју душу кајањем и причешћем светих тајана Христових, по обреду прарославному, у вријеме поста или иначе. Не чине добро они православни хришћани, који се, ма да нијесу под нарочитом забраном духовника, под разним нзговорима не брину да се сваке године причесте. Тим више, су овакн хрншћани за осуду, што света наша црква, као предобра мати, људима, који се желе причестити, али са разних разлога немају прилике да препосте цијелу недјељу, — снисходи и сматра довољним тродневну а у особитим случајевима чак и једнодневну спрему свјетовњака за причест постом, молитвом и дјелима милосрђа. Свете тајне морају одрасли здрави Хришћани примити на ште срце на сами дан причешћа. То уздржање од јела и пића мора се почети од вечера у очи прнчешћа. Само људима, врло слабим, дјеци и ббнима, због њихове слабости, дозвољава се да једу мало у вече, и при том не касније од поноћи. Хришћанин, кад .се причести, мора најприје прогутати св. причест, и за тнм пољубити чагау, као само ребро Христово, из којега је истекла крв и вода. Затим одсгупивгаи мало, мора, из благодарности, поклонити се дубоко, но не до земље. Пљувачау има задржати све дотле, док не окуси нафоре или топлоте; затим мора отићи на своје мјесто и стајати до краја литургије и док саслугаа захвалне молитве по светом причегаћу. в) Волнв , ма и не особито опасно треба безодвлачно причестити.