Источник

Бр. 9.

источник

Стр. 221

који се приближују, срсфава у иеколико са вишом природом и не скрива надмоћну красоту у тами, да је они, који је траже, не могу лако гледати, него, расвјетлујући далеким сјчјем своје науке таму, даје онима, који су чиста срца, да виде у сјнјном б.љеску неисказану красоту. А воде за шкропљење не даје из туђег извора, него ону, која у нама самима извире, разумио ко под тим изворе очију или гријехом неокаљану свијест срца. Прописујући не само уздржавање од дозвољене брачне постеље, него и од сваког чулног и страшног покрета, приводи нас он молитвом Вогу. То је нанме значај ријечи, којима нам се саопћавају нзрично не неки у слогове сложени гласови начин уздизања к Богу, које бива у узвишеном животу. И из ријечи о молитви може се видјети начин божанског посвећења. лро$ебхгЈод-е (кад се молите) говори Он. Он не рече: ебхгја&е (кад се завјетујете), него бтау да истакве, да завјет мора бпти уређен прије, него што приступимо молитвом Богу. ГГа како се разликују те двије ријечи у своме значењу ? Завјет је обећање неког у скромном расположењу посвећеног предмета, молитва је молба за блага, која се Богу у скрушености шаље. А пошто ми морамо имати повјерења, кад се Богу приближујемо и од Њега оно, гпто је корисно, молимо, то свакако мора завјет претходити, да ми, не допуштајући да с наше стране шта не достане, узимамо храбрости и узмогнемо дочекати, да добијемо дар Божји. Зато и вели пророк: „Ићи ћу у грм твој са жртвама паљеницама (што се сажижу) Извршићу ти завјете своје, које рекоше уста моја" Ј ), и „Полажите и извршујте завјете Господу Богу своме". 2 ) Често се може наћи у св. Писму ово значење о завјету (еих^)) те према томе знамо, да је завјет, као што је већ речено, својевољно обећање неког дара, док молитва означава приступање Богу послије тога, када смо испунили обећање, које Богу дадосмо. Слово нас учи, да од Бога ништа не молнмо прије, него што му какав пријатан дар не принесемо. Јер прво се морамо вавјетовати па онда молити, као кад би когод рекао, да сјетва мора претходити жетви. Прво се дакле мора бацити сјеме завјета а жњети се може тек умножено сјеме кад добијемо за жетву милост молитвом. Пошто не може бити повјерљивог опћења, кад би се сретање збило без претходног завјета и дара, то је од потребе да завјет молитви претходи. Као да је то већ све у реду, говори Господ својим ученицима^ „Кад се молите, то говорите: Отче наигк, ижс еси на ншегк^к." „Кто даст г ћ. Д1И кри/гк мки> гол$кии'к', 3 ) говори велики Давид негдје у својим

») Пс. 65, 13. 14. — 2 ) Пс. 75, 12 з) Цс. 54, 7;