Источник

Стр. 252

ИСТОЧНИК

Бр. 10.

некин крајевима пракса била, да свештеници нијесу допуштали жени, да у оној породици кумује, у којој јој је муж дјецу крштавао, и обратно. Међутим ово нема канонскогн основа 1 ), јер је мужу и жени забрањено само то, да једном истом дјетету, или својој дјеци постану крштени кумови. * Штета, што свети архијерејски сабор митрополије београдске није овом приликом ништа вијећао о крвном сроству, као брачној сметњи. Јер ма да је брак у крвном сроству по канонима до 7. степена укл>учно забрањен, ипак се у пракси разрјешења чак и од 5. степена подјељују. На истоку се строжије држе канона, те се бракови ни у 6. степену крвног сроства не допуштају, што зацијело да није пракса у Србији, као што није ни у карловачкој митрополији, гдје се тај степен сроства без нарочитих сметња опрашта. А има случајева да је и 5. степен, као брачна сметња, разрјешен. У Грчкој шести степен крвнога сроства од 6. марта 1873. не сачињава брачну сметњу, одакле излази, да се тамо бракови и у 5. степену диспензацијом допуштају, а у Русији је граница сметња у 4. степену крвнога сроства, но има се ипак и за 5, и за 6. степен диспензација тражити 2 ). У нас се •— по пракси цариградске патријаршије — седми степен разрјешава, а шести не. Остало би још да споменемо посињење, као сроствену брачну сметњу, но у нас нема случајева адопције а још мање арогације, те односне канонске одредбе за нас само теоретске вриједности имају. •* Нема спора, да би и у питању сроства ваљало имати опште важну нормативу, но кад је већ. нема, остаје да се држимо канона, а уз њих помало и праксе појединих автокефалних цркви. Напошљетку доћи ће вријеме када ће се и ово питање у реду осталих ријешити. ') Хоинацкш: Практ. руков. I. 22. —• Овдје признајем преч. г. Свет. Грубачу, пароху крижевачком, да нијеоам имао право, када оам у 4. броју „Источник"-а на 109. страни противно доказивао. Писац. а ) Иавловт.: Церк. цр. 437. и Хопнацкш: Практ. Руковод. И. 16—20.