Источник

Бр. 10.

ИСТОЧНИК

Стр. 247

Небо се радује, па нека се и земља весели када се Дггмовмлгћ. прсц^чжјелгк, Божије небо на земљи роди. А дута наша нека непрестано велича преславно рођење Божје Матере, које је рддост-к козк"кстило ксеи ксмЕнм -ки", јер из г к иеа „козсја солнцј нрлкдм ХрЈстбск Богг наш-к", који рдзрбшикт* клатк 8 дад1 клагослокени, и оучраздникт* слирт^к, дарока налгк жикотт*. к'кчнкш. (Наставиће се.)

Ријеч двије о сроству као брачној сметњи, Протопрезвитер Димитрије ЈанковиЂ, ред. члан еп. цр. суда (Сарајево). Не мислим, да расправљам ово питање са теоретског гледишта црквенога права. Оно је већ давно ријешено и у многим врсним дјелима знатних канониста исцрпљено. Намјера ми је, да изнвсем савремепу ираксу њеких, нарочито српских, автокефалних црквених области, пошто је разнолично рјешавдње овога питања у пракси на народ наш од великог утјецаја. Као и многа друга питања тако се и ово не рјешава једнако. Док с једне стране опажамо ригорозно тумачење канона, дотле на другој страни превлађује економија цркве. Наравно, да је и једно и друго гледиште и оправдано и канонично, јер брачне сметње разрјешава искључиво архијереј. А како он пресуђује ствар — поднесену му молбу — да ли са гледишта канониста, или са гледишта економије цркве, за то је само Богу и савјести својој одговоран. Но наш свијет то несхваћа тако. Већ држи, да је архијереј просто обвезан, да сваку брачну сметњу уклони. А то је носве погрјешно гледиште. Јер, да се свака сметња може или шта више мора уклонити, значило би, да сметња уоигпте и нема. Но врло је тешко свијету ово разјаснити. А поптљедица необавјештености обично бива — наложнигнтво, незаконита дјеца, лош примјер, саблазан. Архијереј би радо помогао и зло уклонио, ама ако га не веже канон, вежу га нормативе митрополијске (патријаршке) катедре, те се тако не да злу успјешно на пут стати. У нас се нарочито често дешава, да заручници, који су у иетом степену двородне својдбе у конкубинат ступају. Пријатељска веза, која заручнике спаја, не сматра се у народу сметњом за брак, дочим пракса црквена на темељу канона — бар на истоку — такве бракове забрањује. Исто се тако не пази у народу ни на слиће имена, што је такође канонска сметња, али свијет у томе не налази ничега непри-