Источник

Стр. 318

источник

Бр. 12. и 13.

Треба ли вам доказа за ово? Ево га, јасан као дчн: Је ли дуга суша, пријети ли сунце, да ће спржити усјев, пшеницу и кукуруз, — дајте, молите Бога, читајте бденија, развијмо барјаке и литије: Господе! не дај, да страдамо, дај кигау, да ороси њиве и пашњаке! — Удари ли дуга киша и провале облака, грози ли потоп, да разлије и раскопа зрно из земље, да иструхне све, да жито поваља и упропасти м^ку ратареву, — опет дај, читајте молитву, палите свијеће, звоните звона: Господе! погледај на грјешне људе, опрости им, утоли кишу и облак, обвесели народ свој као његда Ноја, да се тмури облаци разагнају и укаже шарна дуга, вјесница ведрих дана, времена блага и тиха. Да, када догори до ноката, клд се уздрма земља под ногама наши^а, тада се ми сјећамо Бога. Час дај кишу — час дај сушу, као да Бог непрестано стоји и слуша и чека наше налоге оздо : Час кишу — час сушу ! 0, да противних и жустрих жеља наше хитрености! И као да Бог не зна, шта треба сваком од нас ? Зна то Бог још и прије ваших молитава, али не даје за безакоња ваша, за гријехе в ше, за непостојаност у молитви, јер молити се ш,реба без трестанка , а не само у невољи и злу, јер Бога се сјећати и помињати име ЕБегово ваља увијек и бити Му одан и захвалан и љубити Га свим бићем својим. И још њешто имам примјетити на ово и запиттти вас, драги моји земљаци. Како смију Бога молити незахвални људи, људи, којима не треба давати ништа, јер су љути, јер су обијесни и охоли? Зар, браћо, најновији догађаји у вашој средини не свједоче о овом? Зар штрајкови и насртљива суровост радника и рисара не доказује највећу незахвалност према Вогу, кад Бог даје , а не има, ко да ради; кад се њивом злато жути, а руку не има, да га побере и покупи ? И ко ту да не ревнује, Воже, за тебе, јер синови народа нашега оставише завјет твој, твоје олтаре развалише и пророке твоје побише и — ио^оше за лажним иророцима , нашим непријатељима, којима ]е од користи, да пропадне и жито и њива и све, да пропадну и црква и народ наш. У једној лијепој приповијетци читао сам, како велики руски приповједач Толстој описује једног госиодара и његова слугу Пошли су на пут, а зимње је доба било. Снијег вије ужасно, а вече се већ спустило и започела је дугачка, зимња ноћ. Наједаред силан сн:|јег завије им пут, и они спазе, да су ударили кривим путем по големом снијегу. Хајде, да се врате назад, не би ли нашли добар пут, али у оној силној вијавици и помрчини не видећи ни дрвета, ни ина каква добра внака, само су лутали. Истина, прави пут није био далеко од њих,