Источник

Бр. 12. и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 327

радошћу и побожногнћу приступао звопу и на звоно прндаривао, што је ко кадар био. Кум звопу био је угледни тежак Остоја Стојановић из В. Паланчишта, придаривши на звоно 50 круна Живио! Добровол>них прилога пало је 510 К. На почетку св литургије први пут је звоно зазвопило — уз пуцање прангија. Слабо је моје иеро, да опише тај моменат, како га је народ осјећао, слушајући умилни звук звопа, ту би и иевјешт психолог битну промјену на лицу присутног народа опазио. Ту бијаше више нешто од обичне радости на ведром им челу написано, коју човјек само осјећати може а иикако исказати; јер онај јасни звук као електрична али мила оживљавајућа струја нролази кроз тијело наше и буди у нама такав пијетет наспрам дотичног иразника, каквог тешко да би без звоњења осјетили, док не би у дому Божјем свету службу Божју слушали. Свету службу Божју служио је Ђорђе Навић, свештеник из Оштре Луке уз асистенцију писца ових редака. Овај вриједни свештеник држао је послије евангелија красан и поучан говор о поштоваљу вјере и народпости, слоге и братске љубави. Говор овај допао се народу, а то баш и јест најглавније, јер свештеник као народни човјек треба тако да говори, да га народ разумије, треба да говори са срца искрено, поштено у српском и нравославном духу. Послије службе Божје сјели смо за ручак, који је приређен био од стране општине Паланчишке И кума од звона. Док је ручак трајао, пошао је црквени одбор међу одушевљени и раздрагани српски парод да купи нрилоге за цркву. Овом приликом купљени су прилози за »Просвјету«, ту најнужнију иотребу ових земаља. Само наш би нредлог био, да се увијек у оваковим свечаним приликама купе прилози за »Просвјету«, имајући на уму, да ће наша драга »Просвјета« по времену дати српству одлично коло својих синова, који ће високо уздигнути и запалити зубљу »Просвјете«. Тек послије ручка настало је право народно весеље како то Србин зна и умије У весело коло тежачко и варошко ухватило се све што је млађе и за играње. Куд год се обазреш, свугдје видиш, гдје се коло вије и свугдје чујеш, гдје се пјесма разлијеже. Срце ми је било милинама занијето, гледајући како Срби сељани играју своја народна кола у живописном одијелу. Ето тако бијаше тог лијепог дана свачија душа надахнута најмилијим осјећајем и радошћу, па и ја под снагом тих утисака нијесам могао одољети а да не даднем излива својим оваковим осјећајима. Ето тако прослависмо и ми славље освећења и подизања новог звопа, па се са тог свечаног збора разнђосмо са живом жељом у срцу и души: Боже дај хиљадиле се овакове свечаности у српском народу. Свима приложницима и дароватељима цркве и новог звона од стране црквене општине изриче се и овдје најтоплија захвалност, а црква ће непрестано тонле молитве узносити преблагом Творцу и свемогућем Богу за своје прнложпике и дароватеље Живили! Милан ЦоиовиЛ, српско-прав. свештеник.