Источник

Стр. 330

источник

Бр. 12. и 13.

публикације трећега тома јавља се ороф. 1)г. Ст Станојевић са горе обиљеженом студијом, у којој је прикупио из старих заниса и натниса све податке који могу по служити као материјал за историју српске књижевне културе и културнога животаПроф. Станојевић прикупио је марљиво и лијепо сложио све нодаткекоји ј засијецају у ту страну нашега прошлога живота, те ћемо сгога истакнути овдје најважнија и најзанимљивија мјеста у овој публикацији. Наши стари, већином свећеници, врло су често и врло радо биљежили и записивали по књигама Из тијех записа види се лијепо колико су они уживали у читању књига. Тако напр. један кличе: »прочитајте сију божаствнују и светују књигу прилежно с разумом и обрештете в њеј краснаго бисера владику Христа«. У записима налази се даље интересних биљежака о иисању, рукопису) писцима и учитељима, о трајању иисања. Много су наши стари цијенили лијеп и читак рукопис. Један преписивач на поч. ХУПГ. вијека овако куди ружан рукопис: »сам Господ вест како је ово писано ружно, нитко не може прочитати освем тко је писао; зло писано а злијем писано«. Преписивање какве вблуминозне црквене књиге трајало је веома дуго, те је природно да је један преписивач у првој половипи XVIII. вијека, доврншвши пријепис књиге, додао са радошћу: »јако порадова сја Ноје, јегда припесе јему голубица знаменије в ковчег, јако води отступајут, сице и аз грешнн возрадовах сја, јегда видех конец књиги сија«. Који пуг палази се у записима разних усклика. Тако један преписнвач у XIV. вијеку узникује: »Плови пловче, пинји грешни нопе Иетре«. Ушљед турскога продирања у српске земље и паљења и робљења по мапастирима и црквама почела се све више осјећати оскудица у књигама, Стога се у записима чешће сретамо са опомјенама којима се читаоци опомињу да пазе на књиге. Књиге се ушљед све веће ријеткости продавале по скупе новце Има даље примјера да се књиге, као ствари од вриједности, залагале па откупљивале, даље куповале и поклањале црквама. Занимљиво је да су таке поклоне чинили сељаци и људи сиротнога стања. Како су књиге кашње, у турско доба бивале све ређе, то се књиге врло често и врло радо крале. Због тога се у записима често сретамо са клетвама, упућене онима, који буду књигу украли. Који пут сјем клетве налазимо у записима и друге разне нријетње. Тако напр. 1727. г. пише један: »Да се зна: књига глагољеми октоих попа Петра Маркушице, да га не смије, нитко узети, јера оћемо се свадити и оћемо се за кике вући и оћемо се до Господа терати и неће му проћи како он оће«. Многи опет заниси дају приличио података за судбу појединих књига. Тако је г. 1725. забиљежено за једно јеванђеље да је било својина сарајевске цркве на је онда »ва плењенији сарајевском занесено от Немац и бивше је продато у Јанок (ђур) Христјаном јаночким, и по претеченији двадесет осам лет ... ми епитропи цркви сарајевскије откуписмо. . .. Се же бист при васеосвештеному господину митрополиту дабробосапскому господину Мелетију Умиљенковићу«. ; У записима има често занимљивих описа појединих догађаја, а на првом се мјесту истичу помјени о помору међу људима, и рбдњи у стоцн и жнвини гладним и родним годинама, јефтиноћи и скупоћи, великој зими и снијегу, земљотресима, поплавама, помрачењу сунца и мјесеца, кометама и т. д. Тако на пр. у једном запису из г. 1690. забиљежеиа је велика глад у Босни овијем ријечима: »И то лето једоше человеци месо пасје и чловечаскоје и коњско и многа нечиста«.