Источник

Бр. 14. и 16.

псточник

Стр. 347

претпоставка његова и сама илузија и тиме илузијонистичку доктрину браманизма он чини апсолутном. Апсолутно је биће нишша т. ј. оно што сачињава есенцију света то је Маја или илузија, то је изгледање ничега као нечега. Не само да је свет сан индивидуалног свесног субјекта него је и сам субјект као такав илузоран. Ово гледиште апсолутног илузионизма чини, те се беда живота много јаче осећа него што је то на становишту браманизма случај, где блажено сједињење са Врамом чини баланс песимистичком расположењу душе. Песимизам будизма много је дакле дубљи и опсежнији, и значај његов у историји развитка религијске свести и лежи, вели Хартман, у томе, што је у њему песимистичко гледиште први пут са потпуном свешћу учињено основном догмом религије. За будизам једини циљ живота лежи и може лежати у тежњи за спасењем од окова живота и то спасење постиже се потпурно уништењем индивидуалне клице или карме, враћањем индивидуалне душе у стање апсолутног ничега, у стање нирванеБудизам на име и ако учи потпуну илузорност света, ипак за сам илузорпи свет учи да у њему постоји иманентни морални ред, да се душа или индивидуална клица (карма) сели из једног тела у друго све дотле, док се сви греси њени не испосте. Ово учење истина да противречи атеистичком учењу ове религије (јер будизам је једина велика права религија која потпуно негира Божанство, ма да у ствари она чисто ништа уздиже до божанства), али баш зато што се то учење подиже на атеистичкој основи, будизам долази до аутономије моралне, док су друге религије својим појмом Божанства биле спречене да до тога појма до^у, Морална аутономија будизма је у исто доба скроз религијозне природе, моралеи процес индивидуалне душе је процес спасења и освећења. Свака индивидуална душа при томе је само на себе указана, сваки индивидум мора процес спасења сам да прође, 'Буда је само први човек који се је спасао. Овом својом потпуном иманенцијом религијозно-моралне аутономије стоји будизам високо над свима досадашњим религијама и за даље развиће религијске свести сачињава сјајан узор, који се не може принципијелно да прекорачи. Осим тога будизам је и прва религија љубави, сви су људи по будизму „браћа у ничему", беоконачно сажаљење за свим што живи и што егзистира чини шта више те је та љубав јопз много универзалнија у будизму него у ма којој другој религији. Други основни правац у развитку религијске свести из хенотеизма, теизам, има своје порекло у јеврејском народу. Првобитна религија јевреја била је (као и код индијанаца) хенотеизам и први корак у развићу теизма састојао се је у томе, што су јевреји свога најви-