Источник

Стр. 348

источник

Бр. 14. и 15.

шег природног Вога, Јехову, издвојили од највиших Богова суседних народа, што су га шта више ставили у непријатељски однос према овим последњим. Први енергичнији корак ка правом монотеизму чине пророци са својом реформом народне религије. ГГозивајући се на божанску инспирацију, они објављују жеље и заповести Јехове своме изабраноме народу. У исто доба они наглашују велику милост Јехове коју чини избором израилског народа и незахвалност овог последњег према своме Богу. Јер Јехова је јачи, силнији, милостивији и стрпљивији од осталих Богова, стога је он једини, који за децу Израиља треба да буде предмет обожавања. Јехова је господар и творац света, остали су Богови само његови трабанти; Јехова се замишља као лично биће на форму човека са етерским светло-усијаним телом (отуда апсолутна чистоћа његова која га чини саетим у упоређењу са нечистим људским створовима). Основни појам пророка на моралном пољу је појам правде, који се састоји у одржавању уговора начињеног између Бога и његовог народа. Бог са своје стране има да испуњава обећања дата у погледу на помоћ своме народу против непријатељских околних народа и на будућу владу његову на свима народима, док народ са своје стране има да одржава тачно ритуелни церемонијал, празнике и мржњу према околним народима. За пророке је главно веровање у једнога Бога и грех безбожништва они сматрају за много већи од моралних грехова. Тај је грех по њима тако велики, да се из њега да довољно да објасне беде и невоље изабраног народа као и света у опште, чиме се Бог за те беде оправдава (Теодосеја). На послетку на становишту монотеизма пророка јавља се први пут и идеја о патњи за грехе других и то у патњи идеалног Израиља (т. ј. највиших преставника јеврејског народа) за безбожну масу народа и патњи савезног народа (Вшк1е8Уо1к) за незнабожачки свет. Али свест да та патња бива зарад Бога чини, те се теизам пророка уздиже до идеје о будућој срећи, која ће настати у свету, тако да се трагични момент у овој религији завршује радошћу. Али теизам првобитне религије Израиља као и теизам пророка само је почетак теизма, још није љегова потпуна форма. Ова се јавља као реакција свештенства противу реф^рме пророка и то на тај начин, што свештенство сва велика учења пророка прима у свој систем, али их преставља као непосредно откровење истине од стране самога Бога. На тај начин постаје религија закона или Мојсијевизам, пошто свештеници та откровења мећу у уста једноме од најстаријих пророка, Мојсију. Религија закона једина је права форма монотеизма, вели Хартман, а историјсви значај монотеизма и лежи баш у томе, што се на његовом