Источник

Стр. 342

ИСТОЧНИК

Бр. 14. и 15.

ћина упропашћује. Отуда бура као свгага природна, која уништава дејотво сунчане врућине, чини трећег Бога. Развићем многобројних Вогова у натурализму постаје тако звани хеиотеизам т. ј. првобитни човек и ако обожава многч)бројне објекте природе ипак у сваком поједином Богу види цело божанство, он слути њихово јединство, само он још није јасно свестан тога јединства. То првобитно хенотеистично обожавање природе није дакле још ни монотеизам ни политеизам, него је становиште, које преставља индиференцију ове две супротности, то је становиште из кога се те две супротности тек доцније развијају. Ме^у вишим формама хенотеизма треба споменути ове три религије: јелинску, римску и германску. Све те три религије натуралистичког су карактера, само што оне престављају највиши ступањ у развићу натурализма, ступањ на коме се Богови замишљају као људи (антропоморфни ступањ). Хенотеизам у јелинизму преставља религију лепога. Код јелина човечји дух први пут увиђа, да је човек највише биће природе, он се ту први пут ослобођава надмоћности Природе над собои. Али његови Богови остају ипак природни Богови само им он даје људски облик (Зевс је Бог неба и буре, Аполон светлости и буре и т. д.), идеалишући у исто доба тај људски облик до естетичког савршенства. Грчка религија као и грчки морал још су чисто евдемонистички, само што тај евдемонизам добија племенитију форму тиме, што се лепо и добро идентифипирају' (то је тако звани морал укуса Сге8сћтак8тога1). Напослетку преко мистерија улази у грчку религију и трагични моменат, ну он овде остаје сасвим подређен. Римска религија то је религија опште-кориснога, религија која право државе уздиже до божанства. (Јиркег сар^оИпиз је Бог државног благостања, његова је једина функција да испуњава политичке жеље Римљана). Тиме што се на место индивидуалног ставља за принцип социјално-корисно, римска религија чини велики корак у развићу религијско-моралне свести. Као што у јелинској религији влада фантазија, у римској практични разум, тако је германска продукт срца, душе (СгешиЛ), чиме се германство уздиже на највиши ступањ натуралистичког развитка религијске свести. Германски су богови исто тако природни Богови као и грчки и римски, али преласком Германа из јужнијех у северније крајеве постао је код њих мит, да природа постаје све гора, да Богови све мање имају утицаја над њом и да ће Богова некада нестати. Тај мит о пропасти Вогова (СгШегипЂег^ап^) уноси први пут