Источник

Стр. 410

П С Т 0 М Н И К

Вр. 17.

нам је изложена Христова доктрина (Марковом, Матејевом, Дучином и Јовановом) Хартман издваја потпуно Јованово јеванђеље, јер оно је постало много доцније од друга три и излаже религијску доктрину, које код самог Христа још нема (Јован је оснивалац религије љубави као што је Павле оснивалац религије веровања у Христа као спаситеља види о томе ннже), тако да се сигурнији подаци о животу и учењу Исусову могу црпсти само из остала три јеванђеља. Од њих Марково јеванђеље по њему је најстарије и изгледа да је рађено дирекгно по такозваном праеванђељу аремијском (писаном на аремијском језику), а Лучино најмла^е, ма да је могуће да су Лучино и Марково постали и у исто доба независно један од другог. Тешко је на основу ових јеванђеља одредити шта у њима припада историјском Исусу а шта је доцнији додатак. То питање у осталом, вели Хартман, има само критично-историјске вредности, за Историју развитка религијске свести од значаја је само Исус Христос онако, како је он престављен у ова три јеванђеља. 1 ) Овако схваћеној Исусовој доктрини није тешко наћи изворе. Од Хилела Исус узима своје учење о превази смисла закона над његовом формом и превази етичке унутрашњости над спољашњим делима као и наглашивање мирноће, трпељивости, доброте и чистоте срца. Од фарисејаца узима Исус своје учење о награди добрих дела и о односу небесне награде и живота на земљи. Од Есејаца он прима презирање свих светских интереса и односа, као и веру у чудеса и у вредност пророштва. Многе његове приче и моралне изреке налазе се у Талмуду, који је истина много доцније систематисан, али чија је садржина већ за време Исусово била позната образованијим јеврејима. Напослетку и најспецифичније учење његово, учење о блиском крају света и о месији, који је дошао да спасе људе, он је примио од Јована Крсти^геља само с том модификацијом, што је при крају свога живота самог себе прогласио за месију. Доиста главни садржај Исусове доктрине лежи по Хартману само у проповедању блиског краја света и остварења царства небеског, у томе и једино у томе лежи његово јеван|>еље. И ако је Исус веровао, да је месија, ипак он је себе сматрао само као обећаног месију јеврејског народа, који има да прокламује царство небесно и да као краљ јеврејског народа вечно влада над изабраним народом, у кратко Христос је јеврејин скроз и скроз, њему микад није ни на памет пало, да оснива нову религију, да се одвоји од религије свога народа. Пропашћу јеврејске државе и по разрушењу јерусалимског храма јеврејска религија губи извесне састојке своје и с временом све више ') Види о тома и чланак Хартманов „\Уа8 шззеп шг уоп Јваиз 11 (у лиоту „Та";" за 1904. №. 347, 349, 351).