Источник

Стр. 438

ИСТОЧНИК

Бр. 18.

ница међу њима бити прекинута. Докле год религија дакле буде тежила за тим да одржава заједницу међу вернима, дотле се она мора базирати на објективно истинитом религијском гледишту на свет и осећању истина допустити широко поље развића у поједином индивидууму али негирати тежину његову за потпуном и искључивом владом на пољу религије. Религијско осећање јавља се у три своја облика, као чулно, естетичко и мистично осећање. Чулно осећање најпрвобитнији је елемент религијског осећања. У натурализму религијско осећање већим делом ако не и потпуно чулног је карактера, али и у супранатурализму, у колико ова] почива још на евдемониетичкој основи — а то је случај и код најобразованијих слојева највиших религија — чулно осећање игра велику улогу. Али и без обзира на евдемонизам, чулно осећање је елеменат религијског осећања, шта више и код највиших духовних осећања чулно осећање је један састојак, који са рашћењем јачине њихове и сам расте. Докле год чулно осећање код ових виших осећања игра само споредну улогу, дотле се против њега нема шта приметити. Али ако се, да би се таква осећања појачала, буде појачавао чулни елемент у њима онда се лако може десити, да се чулни елеменат уздигне на прво место. И доиста у иеторији религији, кад год се је на религијско осећање полагала искључива важност, залазило се у ову странпутицу. Треба се само сетити пијетистичких утонућа у крв и ране Христове или обожавања мадоне од стране ритера и калуђера и др. Друга форма религијског осећања, естетичко осећање, тако је својом духовном страном јако да је у њему превага чулног елемента немогућа. С тога су естетична осећања од особите важности по емоционални религиозни живот и многе људе могуће је само помоћу њих увући у сферу тога живота. Особито у временима конфликта између религије и науке, естетично религијско осећање у стању је да тај конфликт бар прикрије, оно својом сШг оћзсиг неодређеношћу чини да се забораве за тренутак замерке разума. С тога је, вели Хартман, карактеристично за времена опадања једне дате религије да у њој религијозна уметност и његовање уметности у опште цвета више него у временима њене праве иетинске владе, никада н. пр. црквена музика није тако била негована као у наше неверно доба и то баш од стране нецрквених безверјем прожетих сталежа. То је чудновато, али томе ипак има објашњења. Падом дате религије религијска жудња човекова тражи свога задовољења и налази га у романтичном магловитом царству уметности. Али то у исто доба покавује, да у естегичким осећњима неможе лежати прави религијски живот. Религија је, вели