Источник

источник

Стр. 437

живота где је човек потпуно у себи и код себе а то је у осеЛању, што је у осталом од времена Шлајермахеровог на овамо признато и усвојено. Доиста тек осећање даје религијозности на супрот леденој хладноћи и сувоћи интелектуализма топлоте и душевности (Гпш^) на супрот сувом и крутом ригоризму једностраног мораливма свежину, индивидуалну живост и благу мекоћу. Сви се битаи моменти религијског процеса дају карактерисати само као осећања: чежња срца за Богом, поверење у Бога и потпуно безлично предање целе личности њему, болови кајања и греха, очајање свести која се осећа од Бога удаљена и с Богом разједињена, блаженство измирења са Богом и др. све су то нема сумње осећања. Осећање нам показује најдубље бездне и највигпе врхове религијског живота. По религијским осећањима која један човек има најлакгае се може познати висина или низина, отменост или простаклук, искреност или лицемерство његове религијозности. У осећању има религија свој живот, своју унутрашњу личну живост, која је специфично индивидуална. У осећању се непосредно манифестира квалитет религијске потребе, с тога је осећање оно гато одређује природу религијских престава и практичних моралних последица религијског односа. Осећање је према томе основпа религијска функција, из које с једне стране зрачи функција престављања а с друге функција хоћења. Само не сме се при томе пасти у психолошку заблуду као да је осећање, које је само субјективни рефлекс несвесних процеса, престава и вољних аката, актикни продукт ових последњих. Ова заблуда постаје нарочито опасна с тога што се на основу ње лако долази до закључка, да је осећање исцрина религијска функција а да су престава и воља само или споредни додаци његови или нешто што се већ у њему налази и нашто не треба никакву нарочиту пажњу обраћати. На супрот томе треба истаћи, да осећање по себи није ни истинито ни лажно ни добро ни рђаво већ да оно то постаје у вези са преставом, на коју се односи и са вољним актом, који из њега произилази, да је према томе немогуће одредити врвдносш, осећања — а вредност осећања лежи у вредности његовој — ако се од њега не издвоје јасно преставе и вољни акти за њега везани. Религија не може постојати без религијског гледипхта на свет, само себи остављено религијско осећање губи се потпуно у неодређености преставног садржаја, који је у њему ппрНске (несвесно) дат, и сваки је субјект онда сам себи остављен да на основу свога личног религијског осећања ствара себи религијске преставе, које ће очевидно бити тако фантастичне и различне код разних индивидуа, да ће тиме свака религијска зајед-