Источник

Стр. 436

источник

Бр. 18.

на врхувцу свога развитка, да је наука прогресивии фактор у развићу религије и да је дакле у оба ова правца њен пријатељ. Али ма како да су важне религијске преставе и религијско гледиште на свет за религијски живот ипак треба увек имати на уму, да су оне само неоиходни услов за појаву овог последњег, али да је сам тај живот много опсежнији, да је његова садржина много већа. Идентифицирање религије са религијским гледиштем на свет, са веровањем у религијске преставе дате религије, долази од заблуде, као да религијске преставе исте врсте морају код свију нормалних људи изазвати иста осећања и исте вољне акте, што је међутим немогуће кад се узме у обзир разлика интелектуалних диспозиција и образовања као и социјалних односа разних људи, чиме се у осталом и објашњава појава разних секти у једној датој религији, чиме се објашњава у исто доба и разан утицај истих религијских престава на људе који стоје на различним ступњевима развитка религијске свести (исте преставе остају за људе на нижим ступњевима неразумљиве за оне на вишим без утицаја које за људе датог ступња изазивају пун религијски живот). Где преставници једне религије навикну своје верне на то да у религијском гледишту иа свет гледају саму религију или да тежиште религије виде у њему, они не треба да се чуде, ако заступници теоријског гледишта на свет буду тежили не само да замене дато религијско гледиште на свет својим теоријским иего да тиме у исто доба замене и саму религију. Где се религија сведе на теологију, где она изгуби из вида важност других религијских функција ван преставе, ту се не треба чудити што преставници науке хоће да уништењем теологије униште и религију, јер су овде они у праву. Где пак то није случај, где се права садржина религијског живота ставља ван религијских престава, ту наука односно филозофија може само претендовати на то да у облику филозофије религије замени религијску догматику, али то ће она моћи потпуно учинити тек на становишту апсолутне религије, дотле пак догматика религијска мораће имати и свог самосталног значаја као проповдетика филозофије религије. Да би религијски однос био за човека могућ зато су неопходно потребне религијске преставе, али сам тај однос као такав у њима не лежи. Јер у религијским преставама човек излази из себв стављањем преставних објеката, са којима хоће да ступи у религијски однос, тек пошто је то урадио он може у тај однос и стуиити. Да би то учинио он се од спољнег религијског објекта мора вратити себи али не напуштајући саму везу коју је преставом поставио. С тога се тежиште религијске функције мора тражити на оној области људског психичког