Источник

Бр. 18.

ИСТОЧНИК

Стр. 435

вишту траноценденталног идеализма и сви нокушаји у овом погледу су илузорни, религија се да оправдати само на становишту трансценденталног реализма. Али из тога не излази да религија мора за своје преставе тражити извесност (вероватност која је равна 1), така се извесност не може иостићи ни на становишту Науке (изузев формалне Науке Математике и Логике) али извесност за религију није ни потребна, место извесности велика вероватност сасвим је довољна. Тиме долазимо на питање о односу вере и знања, религије и науке. Да би религијске преставе имале трансценденталног значаја оне се морају у главном слагати са преставама добивеним на основу чистог разума, вера и знање морају се у својим главним аачкама поклапати. Разуме се да је овако слагање обојих могуће само онда, када религија, дође до највишег ступња у развитку своме; поједине одређене религије, које се јављају у току историјског развитка религијске свести, стајаће само у сагласности са теоријским гледиштем на свет које се једновремено јавља у народу у коме се таква религија јавља, пошто се и наше теоријсгсо зиање исто тнко развија као и религијске преставе. То слагање трајаће само кратко време: јер свака религија сматра себе за апсолутну, сматра еебе за завршну религију у религијском развитку човечансгва, свака религија дакле, једном изображена, тежи да остане непромењена, док теоријско знање напротив непрестано се мења и усавршава. Отуда нужним начином између обојих наступа конфликт, који остаје све дотле нерешен докле код дата религија у религијском погледу потпуно задовољава, докле год у служби срца стојећи разум налази софистичких разлога, да привидно избегне противречности између науке и религијских престава дате религије. Али кад унутрашња снага религијског живота угине, онда и разум добија превагу и наука иобеђује дату религију, нагонећи религијску свест да тражи себи нове интелектуалне основе и помажући јој чак у томе. На тај начин, вели Хартман, наука унапре^ује религију, која је постала на истом земљишту са њом, све док ова не дође до врхунца свога, а гсолидира са њом чим напусги земљиште заједничког. гледишта на свет, на коме религија мора да остане. Али ова борба не може ништа друго да учини до да религији пружи руку како би ова сама себе савладала т. ј. како би се са нижег ступња свог развитка попела на виши, и тиме што она то чини наукп се иоказује као пајбољи иријатељ и ирови^ењем одре^ени иомагач религије. Доиста само онај може науку сматрати за непријатеља религпје, који једну дату позитивну религију сматра као религију у опште, ко је пак схватио еволуциони ток религије томе је јасно, да се религија и наука могу слагати само