Источник

Стр. 506

ИСТОЧНИК

Бр. 20.

НЕЗБАНИ^ИО. Хартманова филозофија религије од 1)га Бранислава Иетронијевића. (Наставак.) Према космолошком доказу могло би се само тврдити да је Бог праоснов природног реда ствари, али из тога још неби излазило, да материја света није нешто што је у својој егзистенцији независно од Бога. Тек онтолошки доказ, који утврђује апсолутност Божију, спојен са космолошким чини то т. ј. чини егзистенцију Божију једино апсолутном и искључује егзистенцију првобитне безформне материје (искључује дуалитет материје и творца), и на тај начин чини Бога свемогуКим. Тек уверење да ништа али апсолутно ништа не постоји, што не би било Божијом моћи стављено и ношено, чини позитивну узвишеност религијског објекта неограниченом и поверење у моћ спасења нашег од стране његове неограниченим; у исто доба оно чини да се увиди, да је сваки самовољни отпор индивидуума против бесконачно надмоћне свемоћи Божије потпуно узалудан и преданост бесконачној вољи његовој једино што је разумно. Констатирајући, да је Бог основ светском процесу иманентног телеолошког светског реда, телеолошки доказ придаје Вогу предикат мудрости и то је мудрост Божија мудрост, која све обухката и без остатка прожима, свемудросш. Истина већ на основу космолошког доказа мора се Богу приписати предикат разума, јер би му иначе било немогуће да произведе систематски ред природе, али разум његов, који се објективира у телеолошком светском реду, више је врсте, јер овде на место једноставног сисгематског уређивања имамо прво стављање циља и друго избор најцелисходнијих срестава за остварење постављеног циља. Пошто је тај циљ константан, а ситуација светског процеса у сваком моменту друга, то Божански разум мора у сваком моменту изабрати друго срество као најбоље, а то је очевидно могуће само тако, ако његова свемудрост садржи у себи свезнанство (А1Гт88епће11;), т. ј. ако божански разум зна не само за садашње стање света него и за све будуће последице датих узрока. Религијска свест захтева оба ова предиката Божија с тога, што се само онда она може са потпуним поверењем предати циљевима које Бог хоће, ако су ти циљеви најбоље што се да замислити и светски процес најбоље срество за њихову реализацију. Али овај религијски захтјев божанске свемудрости односи се само на иманентни телеолошки светски ред и