Источник

Стр. 566

ИСТОЧНИК

Бр. 21.

да је задао г. писцу грдних мука. Књижевна је продукција нагло порасла, на њеној пијаци има врло много еспапа али и врло различна и по квалитету и квантитету Ту раде и звани и незвани, а ових посљедњих као да ће бити на жалост више Разне су струје настале са репрезентантима различне вриједности Овдје се може обрађивати с коришћу литерарна историја, ако се оцртају ти правци и према томе се сврстају писци у поједине скупине. Тако би се истом могла изнијети бар приближно литерарна слика најскорије прошлости и садашњости. У том би случају била дужност нагласити писце првога реда па тек другога а мање и незнатније сасвим испустити. Тад би се могао видјети, шта смо и колико вриједимо. Све то не би прешло граница ове књиге и тек би онда била „Беи^нЈеп". Али овдје треба озбиљнијега рада, више студије и критичкога погледа но све то као да недостаје г. писцу. У посебној рубрици иза говора о Летопису могло се проговорити опшир није о часописима, у колико су били од утицаја на развој лијепе књиге. Па требало је иосветити неколико ријечи о критици. Да ли је на висини снога позива, је ли од користи за напредак лијеие књиге и да ли има посебних праваца То би требало рећи уједно с разматрањем о главнијим принципима естетике, изнесав уједно неколика наша естетичара. Јована Суботића дјела нијесу никако процијењена; нема ту карактеристпке ни за лирику ни за епску ни драмску поезију а ни о језику нема говора. Није оцртан ни приповједачки дар. Па није споменуо ни његове знатне автобиографије. Тако су да се уставим код већих књижевника, исто мало или нимало критички оцијењени Љ. Ненадовић, Ј Сундечић, а особито Т>. Јакшић, Змај, ЈТ. Костић, Б. Атанацковић, Ј. Игњатовић, Матавуљ, Веселиновић*). Више што смо очекивали, да нам каже и о В. Илијћу и о његовој пјесничкој школи. Војислав је пјесник образоване класе те тешко да ће игда продријети у шире слојеве нашега народа Он је пјесник елите, како то негдје неко рече. Једна од најљеиших страна његове појезије је мелодичност верза. Најмелодичпија проза је у приповијеткама Лазе К Лазаревића а у везану слогу је Војислав први мајстор. Он се одушевљава стародавном прошлошћу. Он обожава, ако се тако може рећи за пјесничко усхићење, силнога Јахву уз Јупитра, несташнога ЈБељу уз раскалашног Купида, час га заноси против богова револуционарни Питија, а у Рибару, том Демон Фаустовом проблему износи апотсозу љ^бави, која је тако силна, да окорелога Демона, принцип зависти и злобе, може из моралне ировалије да подигне. Још ћу да нешто споменем о Ђ. Јакшићу. Јакшић је био худе среће, што је пјесник изрекао: »У свету, брале, нема љубави!« Код њега је превлађивала туга, али не сентиментална као код заљубљена гимназијалца или шипарице, него љута мушка невоља која измамљује из груди очајнички крик уз грмљаву ријечи: »На кољена .!«' Друга врло карактерна слика његова генија је необична осјетљива њежпа љубав нрема мајци, било својој, било туђој. Прави син Српкиње мајке! Одатле је потекла она, можда најљепша, најсавршенија а дубином и искреношћу осјећаја најбоља пјесма у свој нашој литератури, а да се и не осврнемо на класичан опис! Да, Јакшић је пјесник и сликар, гдје га кичица издаје, ту допуњава поезија.

*) Ја их набрајам оним редом, којим св наводе у Историји овој.