Источник

Бр. 6.

ИСТОЧНИК

Стр. 93

У другој цркви. Нереди у јерусалилској цркви. У јерусалимској цркви није све кагко би требало да буде; породили се нереди, који су довели до свргнућа са престола натријарха Дамјана. Ови су нереди чисто политичког карактера. Грци хоће свуда да господаре, хоће у свима православним црквама да заузимају најважнија мјеста. То смо видјели из прошле а то видимо и из садашње историје. По њиховом раду изгледа, да им је више стало до ширења грчке пропаганде него до православља. Они веле, да црква не признаје народности, а при том раде, да свуда, гдјегод им је могуће завлада њихова народност у цркви, редовно заборављајући, да је Дух свети сишавши на апостоле научио их свима језицима, да би тако могла свака народност слушати слово Божје на свом језику. Па чак и рпмо-католичка црква, која даје превласт само латинској народности и латинском језику ииак не поставља н. нр. у Француској једнога Нијемца за епископа или у Њемачкој Талијанца, него поставља на те положаје људе дотичне народности. Међугијем Грци се више поводе за коришћу и частољубљем него интересима православља, њима је више до материјалне користи него до канона не гледећи при томе да могу изгубити и материјалну корист и своју духовну паству. Да су мање гледали на све то, да су више обуздавали своје људске страсти, да су чинили уступака појединим народностима не би данас било бугарске и антијохијске шизме нити би се појавили ови немили догађаји у Герусалиму. А сад да пређемо на саму ствар. Православпи патријархат данас има свега око 30.000 душа и то тзв. Сиро-арапа т. ј. Сираца, који говоре арапски. До XVI. в. њима је управљала њихова слободно изабрана јерархија и имађаху на своме језику богослужење. 1517. год. пала је Палестина под Турке и њихов се положај промјенуо. Турци прогласише цариградског патријарха и духовном и свјетском главом свих православних, који су били под њиховом влашћу. Од год. 1534. бирани су јерусалимски патријарси не само у Цариграду и између цариградских Грка него су и становали у Цариграду а својим патријархатом су управљали преко својих намјесника. Касније су мало по мало све јерархијске дужности као и црквени иметак прешли у руке неколико стотина грчких насељеника у Јерусалиму. Протести урођеника Сиро-арапа не помогоше, јер је власт била у грчким рукама. Тек 1844. год. почеше се бирати патријарси јерусалимски самостално но и сада је то право остало у рукама »браства св. гроба«, које се састоји искључиво из Грка, и које сматра св. мјеста својом народном својином, и које тера своју паијелинистичку према свима другима народностима непријатељску политику. Год. 1872. збацило је »браство св. гроба« патријарха Кирила окрививши га као шизматика само због тога, што је праведно почео поступати са свима народностима. Сиро-арапи стали су на страну збаченога патријарха и не признадоше новоизабранога Прокопија. Од тога доба је избила на јаву сасвим мржња и незадовољство њихово према Грцима и само невоља и притисак с једне стране од Грка а с друге од Турака мирила их је с новим стањем. Кад је наступило у Турској уставно стање, избила је њихова мржња свом силом и патријарх Дамјан родом Грк, кога су Грци и изабрали, који је управљао патријархатом 12 година, кога су све грчке новине узносиле до небеса, као узор пастира и ваљана човјека, увидио је, да ако хоће да сачува мир у цркви и да задржи Грцима њихове нривилегије, мора и Арапима нешто уступити. На то пак не пристаде »браство св.