Источник

источник

Стр. 127

Дирљив призор бијаше кад наступи пошљедње цјеливање и растанак оних старинаца још из младости искрених другова и пријатеља покојникових. Сваки сузама оросише десницу покојникову, којој пола стољећа тако побожно приступаху и благослов примаху. Сваки шапутаху цјеливајући: »До скорог виђења на свијету оном добри наш оче! С Богом!« Покојни Михајло бијаше из свештеничке фамилије Поповића, син пок. попа Илије а унук познатог покојног погга Јове, који је у борби за овај наш св. храм Ловницу много препатио по тамницама травничког везира и сарајевског паше, те и на губилиште извођен био, док није на пошљетку и памећу помјерио. Покојник је рођен у Ловници око 1830. год. Књигу је учио у Тешњу код ондашњег проте тешањског и код неког учитеља Плакаловића. Рукоположен је од блаженопочившег митрополита сарајевског Антима, код кога је једпу годину прије тога провео на пракси. Покојник је био челична срца и велике љубави према цркви и свом народу кроз читав свој живот. У свима бурнијим временима кад наваљиваху Турци на цркву Ловницу да је поробе или занале за доба покојннкова и сам спаваше уз њу с пушком у руци. И кад у бјегству турске чете, послије сукоба с аустријском војском на Тузли, ударише у пљачкање и пустошење показа се покојгш Михајло у обрани цркве и народа као прави војник с крстом и с пушком у руци. И у вршењу својих свештеничких дужности бијаше тачан и уредан, по примјеру старих свештеника. Ни на часу смрти не даде се збунит. Пошто се исповједио и причестио сабра око себе сву своју фамилију, опрости се са њима и благослови их, а на посљетку са мјесним парохом, као и са својим унуком попом Матијом. Лијепо сави своје свештеничке књиге, пољуби их и предаде унуку. Још му хтједе нешто да рече, али га бијаше издала снага. Два пут се прекрсти, трећи пут не може сам. Ми му припомогосмо и он заплака, али већ пе може ништа рећи и наскоро умрије. Чељад из куће истрчаше и наглас закукаше, а пјесма која се дотле орила по околним селима при печењу божићне печенице одмах умукпу. То бијаше знак опште жалости његова захвалног стада, за својим добрим полустољетним чуваром од ђавола и од непријатеља, Лака му црна земља и вјечни спомен! Јован Зорић, привремени администратор парохије крњеушке (кот. Бос. Петровац) преселио се у вјечност дана 19. марта 1909. год. Покојник је по свршетку 4 разреда гимназије у Сарајеву био постављен за канцелиста у сарајевској конзисторији, и каао такав приватно је свршио и рељевску богословију. Рукоположен је за ђакона 1. марта 1903., а за пресвитера 2. марта исте године у Бањој Луци, би постављен за адмипистратора парохије крњеушке, гдје и умрије, опојан и сахрањен би од околних свештеника. Покој му души! Теодор Кондић, парох у Свињој (кот. Бос. Нови) преминуо је дана 31. марта у 67. години живота. Научивши код оца читати и нисати би 6. децембра 1866. год. рукоположен за ђакона, а 25. децембра исте године за пресвитера. Покојника су опојали и сахранили ближњи свештеници. Лака му црна земља била!