Источник

Стр. 150

ИСТОЧНИК

Бр. 9. и 10.

„друге власти, нити упливом богатијих људи може ко присилити све„штенике, да над умрлим опело сврше..." „... Ако когод од Хришћана науми да се ожени против цр„квених закона, те оде у друго место да своју намеру оствари, ни „тамо не може бити венчан". 1 ) Скоро од речи до речи једнаке одредбе, о брачиим стварима, налазе се и у берату изданом за цариградског патријарха Неофита 30. јуна 1789. г. 2 ) А у једном берату Махмуда II., од 7. новембра 1813. г., за митрополита београдског Дионисија, наводи се опет исто то само нешто друкчијим речима. За нас најважније место тамо је овако изложено: „Рајетнн може да се по својим законима три-пут „жени, и не сме се више женити, пити може да узме другу жену, док „са ирвом још у браку живи, те стога сваки онај, који би се усудио „да противно ради, биће строго кажњен". 3 ) (Наетавиће ое).

ГЈреглед црквено-школског и просвјетног Љивота. У нашој цркви. Велики цркв. суд, као што смо већ у своје вријеме јавили, држао је сједницу у Сарајеву дана 16. (29.) марта о. г. Сједници је предсједавао: високопреосвештени господин Пешар, митрополит захумско-херцеговачки, а билу су присутни сви вирилни и новоизабрани чланови, осим сада већ пок. митрополита тузланског Григорија и осим службено спријеченог члана Вл. Пејовића. Извјештавао је тајник суда протојереј Дим. Јанковић о свима поднесцима осим о под*) 11)1с1ет р. 17, 2 ) Види: Б' Оћбзоп, — ТаМеап Сгепега1 (1е Гетрјге ОЊотап, Рапз 1826. зу . V. р. 120 — 139. За нас је овде врло интересантно, што је I)' Оћззоп означио речи берата, којима се забрањује људима ; који су се самовол»но са женом својом раввели, да стуне у нове бракове, — само једном речју бигамија ; а слично томе учињено је и у меморандуму, кога је 16. јануара 1856. г. еиглески посланик у Цариграду Лорд СтратФорт РедклиФ ноднео енглеској влади, да прикаже какова је нрава и повластице имала православна црква у Турској, до реФормисања турске царевине, у четвртом и петом деценију прошлога века Тај меморавдум састављен је баш на основу берата изданих цариградским патријарсима, те се у њему о брачним стварима тачно као и у горњем берату све износи, али се и овде оно место које говори о забрани, без ваљаног црквеног развода, ступати у нови брак — скроз погрешно наводи и тумачи. — Ту се на име каже: „ Пошшо је хришИ. религији ирошивно, дг се ико разводи са својом женом ; или да са многим женама живи, или стуиа у боак више од шри-иуш шо иовреда шог каноиичког ирочгиса има биши кажњена и . (Види: Е1сћтапп 1 — 1>Је ЕеЉгтеп (1ез Обтатзсћеп Ее1сћез, ВегПп 1858. р. 382—392,). — На овако погрешно превођење и тумачење иоменутог места заведени су ови западни писци учењем римо-католичке цркве о неразведљивости брака. 3 ) В. Опоменик Срп. Краљев. Акад. Наука X. р. 82. — Г. Ћоровић нема право, што држи, да би се из овога места, у номенутом берату, могло извести, као да је то уперено против праве бигамије и полигамије међу нашим прецима (Срп. Ка>иж. Гласник XIX. р. 580.), јер када се то место упореди еа дотичним местима у другим бератима, из тога и пређашњега века, јасно се види, да се ту цил,а на незаконито развађање са својом законитом женом и узимање друге жене; — а можда у оригиналу није ово место ни толико нејасно изложено, кло што је у приведеаом српском преводу ! ?