Источник

Бр 9. и 10.

источник

Стр. 181

винограду Господњем плетем и оплетем вјенац славе, коју је славу он у цркви и држави, у свештенству и народу своме заиста заслужио. Нијесам велим за то дошао, јер ја то и нијесам у стању, него сам дошао, да са сузама његових поштовалаца и пријатеља, са сузама његове дјеце и сродника — да на овај његов многочесни мртвачки одар са тим њиховим сузама кане и моја горка суза жалосница. Блажено упокојени митрополит Живковић по рођењу своме и по првим годинама свештеничке службе своје припада овопредјелној срнској цркви, а епархији горњо карловачкој; по доцнијим годинама својим, а нарочито по узвишеном архијерејском чину и достојанству своме, припада он српеко-православној цркви босанско-херцеговачкој; но по раду своме на пољу црквене и богословске књижевности наше припада он црјелој српско-православној цркви у свима крајевима и предјелима нашим без означења граница њезиних. А да је тако, доказ нам је, што хиљадама православне Српчади наше у разним крајевима чита и учи у школама „Историју Хришћанске Цркве", коју је онако марљиво и са великом способношћу саставио и написао блажено-упокојени митрополит Григорије. 0 животу митрополита Живковића рећи ћу овде само у најкраћим напоменама. Блажено-упокојени митрополит Живковић родио се у селу Меминској године 1839. и на крштен.у добио име Никола. Основне школе свршио је у Хрватској Дубици а гимназију и богословију у Срем. Карловцама. Рукоположен је за ђакона и презвитера год. 1861. те прве двије године послије рукоположења служио је као свештеник у Дубици, а иза тога велики и дуги низ (30) година служио је као катихета и професор на великој реалци у Раковцу, и то пошто је претходно за то прописане катихетске и професорске мспите успјешно положио. Године 1868. изабран је за члана епархијске консисторије горњо-карловачке, а године 1887. произведенје за протојереја. Послије свога умировљења г. 1893. ступио је у монашки чин, те у мјесто дотадашњег крштеног имена Никола добио је монашко име Григорије, а исте године произведен је и за протосингела и примио управу манастира Гомирја. Но ни црква ни држава нијесу ту застале, него Су га и једна и друга ушљед његових врлина. његових способности и његовог по цркву кориснога рада све даље и даље помицале и унапређивале на љествици црквено-јерархијској. И у томе унапређивању, а на предлог тадашњег АЕ. и митрополита днбро-босанског Николаја Мандића, године 1896., именовало га је БВегово Апостолско Величанство наш