Источник

Вр. 15. и 16.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 24 1

од њихове рођене куће, имања. од читавог свијета, и диже на њих народ јудејски, а за све ово наградио их је тиме, што их је оставио саме себи и овојој судбини. Или можда нада за земаљским благом? Но проповједати ускрснулога Христа значило би тврдити, да су Јудеји убице истинитог Месије, значило би окривљивати их јавно престтом највећим, који се може само замислити. А шта би за овим слиједило? Подвргли би себе злоби и мржњи ових људи, који би, настојећи да се освете, били неукротиви, нгго је Апостолима било већ познато из примјера са њиховим учитељем. А на ово их је упозорио и сам Христос рекавгшг, да их, кад стану проповједати његово јеванђеље, чека горка и тешка судба, јер ће због имепа Његова бити гоњени, мучени, злостављани... Или их је можда потакла на обману нада, да ће добити од Бога у будућем животу награду? Но зар нијесу Апостоли били у стању схватити, да их за таково дјело послије смрти чека не награда од Бога, него жестока казна?... Међутим кад би Апостоли пристали, да пријеђу на страну непријатеља Христових, и објавили, да Он умријевши, није васкрсао, и ако је не једанпут предсказивао своје васкрсење, да је (Јн, дакле, био варалица; у томе случају они не само да би се избавили од свију бједа и опасности, које им грожаху, него би добили и не малу награду. Првосвештеници и фарисеји гшјесу штедјели новаца за стражаре, да би разнијели глас, да су тијело Христово украли ученици Његови . . 3. Могуће је, напошљетку, навести не један доказ, да Аиостоли свједочећи о васкрсењу Христову, заиста говораху истину, и да бијаху у њој сасвим утврђени; они непоколебљиво вјероваху, да је Христос заиста васкрсао. Први такав доказ јесте: она изнепадна промјена, која се збила у апостолима послије васкрсења Христова. Прије бијаху Апостоли људи плашљиви и бојажљиви, сад пак постају они одважнима и смјелима; проповједају свуму свјету, и ступају пред зборове јудејске, пред цареве и судов^, пред књижевнике, и филозофе. Прије кад су Спаситеља повели на муке и смрт, сви Апостоли, оставивши Га, разбјегогпе се, а сад послије неколико дана иза тог догађаја, сад пошто је већ учитељ умро, ученици Његови предају себе на жртву ради Њега, презиру све муке, опасности, гоњења, окивања, хагппења, не страше се ни саме смрти, с радошћу све поднашају, и крвљу сво.јом напошљетку запечатигпе свједочанство своје о васкрсењу Христову. Које удахнуо ту храброст у људе, који прије малодушпо оставише свога учитеља, при првој опасности, и видећи га у мукама на крсту и у гробу бојаху се за саме себе? Једино васкрсење Христово може нам разјаснити ту надприродну промјену у Апостолима: без овог великог чуда, њихова вјера, ревност, самопожртвовање и храброст неби се могла објаснити законима, који владају срцем људским. Други доказ јесте: вјера Јудеја и многијех незнабожаца у ироповјед апостолску. Апостоли одмах послије крвавих страдања и смрти свога учитеља, о којој су у Јерусалиму били сви освједочени, почегпе у истом граду свечано објављивати Јудејима, да је Христос кога су они распели ускрсао... И шта бива? Хиљадама Јудеја прима њихову проповјед. Из Јерусалима одлазе проповједници у сусједне градове и села — проповједи њиховој и тамо многи повјеравају, одлазе незнабошцима — и хиљадама незнабожаиа одбацује своје богове, и по примјеру Јудеја, прима вјеру у Распетога Касније послије овога ново-обраћени постају предметом мржње и презирања од стране својих саплеменика, нодвргавају се гоњењима и бједама сваке врсте, и ништа — ни бједа, ни гоњење, ни глад,