Источник

Бр 15. и 16.

ИСТОЧНИК

Стр. 223

„тон жп1И\-к прежде илкеш,лиЈ се, или цже1дллл се естћ, 1 ) или да не „с8тћ иротивВ злконд, то естк: четкерти крлт, 2 ) и пигал \ја и по = „лигалт да не к8д{тк, то естк /иногоженстко. И котори кд нлродб „ижр'кш,ет се ка и>ки\к п8нкта\к зплтап, или слишателлп, тои таино и дВрвно „Д4 прид-ктк и начмп'кишел<8 ск{ш,енник8 да цјглдситк ; и тои тсрл»инк дд „иможитк и склценпикк нлрод8 да шгласитк: до ижогл вр-кл«на и ижолико „дана 8др 'жанк естк такоки крдкк, — до неделе данд, или 10 дни, нлппаче „110 ПрОЛЈОТреШК*. п пдипдчј СТрДННИД»К II р п 0 Д ПЈЈ, и /И К нд Д(.ЏЛ= „гое кр'клЈ{ тдкокилјк терлЈинк шстдклгати п изк^кстно рдзис„кикати и испитокдти, дд не и лј 'к е т к инн8|0 жен8 жик8 шстд„кл1енн8 или расп8ш,енн8, и котори кратк и прочдгакоже кише „рече се". „М по изкр'шенио тдкоки\к терлЈинд^к, дп1,е которое протикленје здпи„нделЈое кд сдчдтднјк» крдкд и\к не мкит се (кк прдзднике же и нед"кли и>глд„шдклти ), тогдд скеш,енникк и\к здедно кк цркки, по слбжки Вож11:и, долждн* „ствбетк разкид-кти и/и 'к |от ли д ^ хокиикд и причаш,а10т ли се Христоки\к пг „таинк; и тако да саткоритк и ижрКчеше и к'кнчаше к8пио. 3 ) МдшЈе же и пикше „прежде сл8жки КожЈе никдкоже кенчдти; н прежде лет8р'пе не в^кнчдти, ни „после полбдне, но стоАШ ,е и посл8шд(оп1,е слбжкб КожЈк>, и по летбргји дд к^кн„чд|«тса , понеже тдинд Д8\д скетога естк. И како жени\к и нек-кста, тако и „прочи зваини сватови и прјдтели и\к и) начела до конца долженсткбмтк сл8„шдти кожесткенн$к> сл8жк8; — аш,е и ка инк дднк прилВчит се, кро/ие прдзд»

ћали се на општину сну у којој су младенци становали, да она аутентично утврди какови су сродствени одногпаји између њих и о томе владику иввести — Познат ми је такав један случај већ ив 1711. или 1712, г. — Дошла је пријава владици будимском Вићентију Поповићу-Јањевцу, да је Адам Фелдварски, из Ђура, у сродству са својом заручницом ћерком народног пуковника Петра Јенеја.. Владика стога пише општини српској у Ђуру и пита их: каково је то сродство? А општинари му одговарају 9. марта овако: »бгдл приннш к/штоки иислто ш клск приглдто, оучинисжо ш тожб . ккк^п^ здшјн'и Хригтмни догокорк. И р ^к и/ик (вели старешина) изк Богл и доушс по прлкици дд кдж8 мкко е лтежд ^ ни/ии гкрод'стко. И то злкле се по прдкици из Богл и д&1ш ВршлнлУл 1шцд, тлкожде и Николл, дл н1е и3кли3д слрод'сткој . . . злш ,0 с^ шни ш дкд плј/и^нд, и тлко € доигтд што кол^но, кдко пиин оу тои книги попл Пжнои. . . И нд то се злклеше шкоицл. И тогл рдди и ддли 18 тллто бнш пгтрок^ д^кдик^ нк пдкк нис& е ктели до слдл слл1и п^стити, к?з пок^лжјл скетитјлкскогл , зли1,о и нд^оди & гкрод'стк8« ... (Ориг. писма у М. Г. Арх. у К. међу нексиб. списима). ' *) Из друге половине ХУШ. века имам необично много архивских лодатака о расправама, које су се водиле пред духовним судовима нашим због тога, што се једна девојка обећала двојици , или тројици момака и од сваког од њих дар примила. — Ради тога преступа кажњаване су девојке. јакним шибањем пред црквом и морзле су повратиги сав дар и наплатити сав парнични трошак пре-, вареном момку. Врло је редак случај био, да се повела распра због момачке невере.

2 ) Од четвртог деценија XVIII. века почео се четврти брак све чешће допуштати, те је под крај тога века скоро сасвим у обичај ушао, па су предузимане ванредно строге мере, да се томе на пут стане, — као што ћемо ниже показати.

3 ) Из овога, а и из рукописних и штампмних србуљских требника, знамо, да се је код нас и у XVШ. веку обављало и само обручење без венчања; а овим је тај обичај сасвим забрањен, За то после и нссретамо нигде парвице вбог сбручења, него само због прошења и даривања.