Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 287

свједоци његова илача. — Бјеше благословено доба у цркви Христовој, кад је код многобројног друштва вјерујућих било једно срце и једна душа, и нико није ништа од имања називао својим, већ је код свију било све заједничко (Дј. ап. 4. 32). У то вријеме, које се више не поврати нигда у Христовој цркви, није могло бити ни ријечи о засебним пријатељским савезима, о једној души у два тијела; тада су сви били пријатељи, сви су били спојени свезом саме тијесне љубави у Христу Исусу. Касније не видимо таких одношаја у цркви; зато налазимо тим вшпе примјера посебног између два три лица друговања. Тако се св. ап. Павле односио пријатељски према свом ученику, младом епископу Тимотију, ревному сатруднику свом у апостолској служби; он је одликовао Тимотеја особитим повјерењем својим, као једнога од оних, који је највише гајио једнаке мисли с њим (Фил. 2. 20), и с њежношћу рођенога оца или матере бринуо се за здравље његово (1. Тим. 5, 23). — Два велика по сталежу и заслугама за цркву светитеља, Василије Велики и Григорије Богослов бјеху велики пријатељи То пријатељство почело је код њих још од ране младости, кад су учили у Атини. Григорије, по властитим његовим ријечима, тражио је у Атини познанства, па је нашао блаженство у дружби с Василијем. — Ми смо били, вели он, један другоме све: ми имађасмо заједничку собу, један начин живота, једну мисао, једну наду; наша међусобна љуав бјеше сваким даном ватренија и силнија. У својој науци стараху се не о томе, да један пред другим добије првенство, већ да исто уступе један другом; сваки је од њих сматрао славу другога својом сопственом. По свршетку наука у Атини пријатељи се растадоше. Василије се удаљи у Понтијску пустињу и проводио је овдје строги живот подвижнички; Григорије остаде у Атини и наскоро по том пресели се у Назијанз, да води бригу за престарјеле родитеље. Наш растанак, говори Григорије, бјеше исто као да је расјечено једно тијело на два дијела. Но гле, послије некога времена даде Господ, да њих два проживе опет кратко вријеме заједно. На непрестано позивање Василијево, дође у његову пустињу Григорије из Назијанза. Вријеме, проведено с другом, било је тако пријатно за Григорија, да је он касније спомињао то с највећим задовољством. »Ко ће ми повратити прошле дане, писаше он Василију, кад се од њега вратио, кад сам се ја радовао, дијелећи с тобом невоље? Ко ће ми повратити пређашња псалмопјенија и бдијења, молитвена узношења Богу и живот као изван тијела? Ко ће ми повратити мир и једнодушност браће, које си ти учинио богоподобнима ?... Ко ће ми повратити бављење с божанственим писањем, и ону свјетлост, коју смо ми налазили при руководству светога Духа?... Буди са мном духом и помози ми, да успијевам у добродјетељи. Утврђуј ме својима молитвама у добру, које смо ми стекли заједно. С тобом дишем боље него у ваздуху: овим само живим, да се представљам у твом присуству, носећи у души својој твој образ«. Пријатељство Григоријево и Василијево, које није ослабило кроз цио њихов живот, није се прекинуло ни по смрти једнога од њих, св. Василија Оставши у животу св. Григорије у свом надгробном слову овако говори о свом умрлом пријатељу : »Сад је он на небесима... и ја, Григорије, полумртви, полаодсејечни, отргнути од велике свезе, не знам, како ћу свршити, оставши без његова руководства У осталом и сад ми он даје савјета; и ако кад преступим границу дужности своје, он ће ме упутити у ноћним виђењима*. — Од других примјера пријатељства спомињемо овјде пријатељске одношаје св. Јов. Златоустога према неком Василију, којему је он писао књиге о свештенству, — о пријатељству светитеља Алексија с препо -