Источник

Бр. 19.

ИСТОЧНИК

Стр. 279

Иезва^и-^ио. Ма1пшошаПа српскога народа у прошлости. Студија из културне историје српскога народа. Наиисао Радослав М. Грујић, (Наотавак.) Ну, док су овако наше Конзисторије, у смислу каноничких прописа православне цркве, обичајног права нашег и државних закона, решавале разне ненормалности у брачним одношајима наших предака, устајале су у исто доба, с времена на време, државне аустријске власти, поводом какових конкретних случајева, и енергично понављаху своје захтеве, да митрополит и епископи издаду поново односне наредбе свештенству и народу против познате нам т. зв. бигамнје и полигамије, односно да казне дотичне свештенике, који се усудише венчати човека или жену, којима је први брачеи друг још у животу. Прва такока поновна наредба издата је 1754. г. 5 и некако у исто доба, као што нам сведочи епископ посвећења Партеније Павловић, кажњен је у Будиму на његове очи један наш човек губитком главе, што је поред живе жене оженио се другоад. — Из његова писма будимској српској општини, писаног у Карловцима 29, маја 1759., осим тога сазнајемо још и то: како су римске власти према онима, који су оставили своју жену па прешли у римо католичку веру и тамо се поново оженили, снисходл>иво поступале и допуштале им оно, зашто су оне, који би у православној вери остали, смртном казном казнили; 1 ) а уједно и то: како је наша црква поступала код давања развода брака и дозволе за ступање у нову брачну везу, када се доказало, да је једна брачна страна. прекинула брачну везу и у нову ступила, односно и веру променила. Епископ Партеније овако, у том писму 2 ) своме, вели: „Прторбчдшт* каше.иб христолншк> хрнтднкВ, 08лтлн8 и.инилгк, „дд ки провид^ћли и дади лмло пис.иа скид-ктмсткоканл, или ти атгстдцпо „КДШИЛ1К ПОТПИСОЛЧТк И ПЈЧДТО/ИТх, еЈ>Д8|П1 ДД нкнТ! /И 8 ж г к тдедк ^ к 8 Ј ) Римска црква и државпе ауегријске власти каалиФиковаде су овај случај, као и друге сличне случајеве при прелазу из православне у римску веру, исто као и оае при прелазу из нехришћанства у хришћанство, те су, по свој ирилици, примешивале и на њих т. зв. РпуНе^шт РаиНппш, по коме се невернику, кад би прешао у римску веру, допуттало да ступи у нова брак и поред живе жеве, која је остала у неверству, те неће да живи вишв с њиме, или бар не ће да живи 81пе соп!птеНа сгеа(;ог18 (В. 1)г. Саг1 вгоза, — 1.ећЛпс11 4ев каШоНзсћеп К1гсћепгесћ1;8, Шеп 1894 р. 832. и упор. Бг. Еегс! Ве1ај, — Ка1оПско Сгкуепо Ргауо, 2а§тећ 1901. р. 444—450 и 505 II. -ј Гласник Срп. Уч. Друштва '2-го од. V. р. 170 — 171,