Источник

Бр. 1.

ИСТОЧНИК

Стр. 3

1905. се узаконило, да се цркви не признаје чак ни то, да је јавно друштво, него се просто сматра савезом људи ради њекога вјерскога култа. 1906. проведен је попис црквеног иметка. Ово је већ дозлогрдило и народу те је на вигпе мјеста дошло до крвавога сукоба. Објављен је закон о општој администрацији црквеног иметка. Папски нунције опозван је из Француске. Дворови епископски и семинарије обраћени су у државне зграде. 1907. одузет је иметак црквених друштава, установљених у добротворну сврху. 1908. изнесено је два законска предлога за заштиту не религијозне наставе по школама". И на концу, да би се ред ових ремек дјела мржње негдашњих судија Христових и савремених фармазона лијепо завршио, сад се ради на законском предлогу, по ком ће се све школе и настава у њима узети у државне руке, а учитељство ће се ускратити не само духовним лицима, него и сваком религијозном човјеку. Новембра мјесеца изнесен је још један предлог пред француску коморуСоцијалиста Дежан је наиме предложио, да се са свештенства скине мантија ван цркве. Но, за чудо, предлог је одбијен. Међутим ако овако устраје, доћиће који анархиста, који ће предложити, да се ни у цркви не да свештенику мантије обући. Премда француски властодршци тврде, да су ове драконске мјере разорења цркве због политичких околности потребне биле, јасно је, да ту има врло много старе јеврејске мржње против свега што је хришћанско. И бадава та култура, бадава богатство, историја нас учи, да се ни један народ није могао одржати, ако је на Бога заборавио, па ма како славан и културан био. Разумјели би потпуну еманципацију државе од цркве, али не на начин истребљења. У нас Срба се многи зааосе за Француском. Многи и одобравају борбу против свештенства. Но ми држимо, да би се Французи не само против римокатоличке цркве и њенога аристократскога клира, него и против православне цркве свим силама борили, јер борба њихова не иде само против свештенства, већ против цијелог хришћанства, против вјере ма које и против Бога. Кога су још у доба велике револуције на тако бруталан начин увриједили, да му у историји равна нема. Оваке културе, којој је прво начело, не дај дјетету прилике да о Богу чује, не дај човјеку у животним приликама наслона на вјеру у Бога, истреби из срца сваки осјећај љубави, одбиј се од цркве, овака култура може бити сјајна, али не дуго трајна. Сјајан је и мјесец, али му је свјетлост позајмљена и варљива, а не траје дуго.

Немогућност религије без представе о личном Богу.

Религијозно питање — о религији и Богу, као питање битне важности за свакога човјека, које је занимало човјечји ум у сва времена, свратило је природно — на себе нарочиту пажњу и новијих мислилаца. Али, бавећи се рјешавањем тога питања и стојећи под упливом савременога друштва, које је заражено у знатној мјери духом невјерства и религијозних сумња, ти мислиоци ни-

Д. Јанкови% (Сарајево).