Источник

Стр 86

источник

Бр. 6.

Латријарх јерусалимски, Дамјам у посланици својој од 5. јула 1903. истиче, да свети синод сијонске цркве од срца жели сједињење. Но ношто се оно доста тешко може извести, ваља, да се сви хришћани сваким даном топло моле Богу, да на цркву Своју поново излије благодат свесветога Духа. А и дотле, док засја жељени дан сједињења, ваљало би, да се цркве односе једна према другој с хришћанском љубави, којој разлика у догматима и црквеним установама ништа не смета, али тим више смета прозелитизам. Прозелитизам сматрају еионски архијереји каменом спотицања за сједињење. Док је прозелитизма дотле ће разлике између цркава вавијек избијати и јаз између њих тим већи бивати, што се нападнута црква од нападаја друге цркве бранити мора. У погледу сближења са старокатолицима, очитује натријарх Дамјан, да се поуздано нада, да ће се исти с православљем просвјетити, јер стоје на основи седам васељенских сабора. Од протестаната пак кад је ријеч о унији с православљем, долазе у обзир само англиканци, који истинску љубав и поштовање указују према цркви православној, што је сигуран знак да искрено теже за сједињењем. Па да би се црква жељи њиховој одазвала, патријарх предлаже, да се састави повјеренство од најобразованијих богослова православне цркве, који би уз своју засвједочену ревност за славу Божију прости били од сваке тенденције; те да то повЈеренство у Цариграду руковођено начелом блаженога Августина: „т песечзатз ипиаз. јп с!и1шБ 1Љег1 ;а8 т опшЊив сагкав" просуди и можда опширнијим тумачењем православних догмата изнађе начин сједињења у данас још спорним тачкама вјеровања старокатолика и англиканаца. Резултат рада тога повјеренства могао би се преко цариградске патријаршије објавити осталим автокефалним црквама. Но док је црква сионска за сједињење цркава, дотле је у питању реформе календара сасвим иротивнога мишљења. Пошто је у наше доба правосл. источна црква изложена систематском притиску од стране латинских и протестантских мисијонара, то би по мишљењу патријаршије, свака таква промјена јулијанског календара, која би ишла у прилог календара Григоријевог значила: повреду православља. Тек кад латини и протестанти престану да са својим мисијонарима саблажњавају православни Исток, тек онда ће се моћи говорити о уређењу новог, свеопћег календара. 14. јула 1903. приспио је у Дариград отпис атинског митрополита, Теоклита, који у име архиј. Синода краљевине Грчке јавља, да садашње вријемс не сматра згодним, да се сједињење васељенске цркве рјешава. Било је и досад много покушаја за унију, но сви ти покушаји имали су само ту пошљедицу, да су се цркве у мјесто сближења још више разишле. Па пошто оне околности, које су сједињењу негда сметале, и сад постоје, то је архиј. синод грчке цркве тога мишљења, да би сваки нови покушај био узалудан. Према том нам само то једино преостаје, да се непрестано молимо: о сјединенији всјех, и да се односимо с икреном хришћанском љубави ка свима хришћанским црквама гајећи наду, да ће се оно, што је у људи данас немогуће, ако Бог да омогућити у будуће. Гледе сједињења са старокатолицима, очитује митрополит Теоклит, да се исти по мишљењу специјалисте богослова не само од православне цркве разликују у основним догматима, него се чак ни међу собом не слажу у излагању појединих догмата. Према томе се Синод не може изјаснити ни о том, шта би се имало чинити да се сближење истих са правосл. црквом у живот приведе. А што се тиче календара, синод држи, да би се реформи само у том