Источник

Бр. 8.

ИСТОЧНИК

Стр. 115

расте у човјеку вјера у Бога, као свога Творца и Промислитеља и нада у његову милост и помоћ. И он, човјек, под упливом таких представа о Божаству, сасвим природно повјерава руководству Божаства самога себе, свој властити живот и живот своје породице, својих сродника, — све што је мило и драго срцу његову. Ако се он при том ма каквим, осјетљивим за себе, начином убиједи, да се Божаство заиста брине о њему, вјера у Њега јача, а сам човјек удвостручава своју тежњу да испуни вољу Божју, да умилостиви Божаство и да на сваки начин обрати гњев Његов. Осим тога, кад човјек осјети на себи особите знакове милости Божје и покровитељства, тада он осјећа, наравски, чувство благодарности к Богу за његова доброчинства и изражује ју молитвом, спојеном са овом или оном жртвом. А захвални, обдарени хтио нехтио испуњава се и љубављу према своме добротвору. Због тога и религијозному процесу није страно чувство љубави у одношају к великому Добротвору рода људскога — Богу. Хришћанство даје могућност религијозному процесу да у томе чувству добије више разјашњење и коначни завршетак. Оно је дало чувству љубави другу црту, сасвим непознату другим религијама: оно га је начинило чувством синовле љубави, чином неиосредноги, њежнога и високога, чистога одношаја човјека к Богу, као препуном љубави Оцу. Појмљиво је само по себи, да то чувство може имати и доћи у тако тијесни одношај к Богу само онај, ко, просвијетљен Христовом вјером, представља себи Бога најмилостивијим Оцем, дародавцем свију блага, и Спаситељем људи, који вјерују у Њега. Онај Хришћанин, који на тај начин мисли побожно о Богу и љуби га, удостојава се најтјешњега религијознога опћења с Господом. Срце његово прима у ееби Бога и носи Га у себи, у колико је оно способно за то но својој моралној чистоћи, осјећајући неисказану слабост бића, унутрашње задовољство, срећу. У том блиском опћењу, које је могуће само у хришћанству уз помоћ изванредних, богооткривених средстава, и налази се сврха свију тежња човјечије душе и њихово жељено сједињење. Предмет свију тих тежња јест — лични Бог, а не каквагод мртва безживотна сила, и срце човјечје баш и тежи за религијозним савезом с Њим. Он само онда осјећа истинито задовољство и блаженство, кад осјећа, да има у себи живога Бога — највеће Благо, неувелу красоту, извор свакога добра и падземаљске сласти. Слично томе, као што очи траже свјетлост, и тражење свјетлости —• битна је потреба њихова, или како својство разума — тежи да позна вјечну истину, — тако је и срце наше одређено за узвишену, религијозну љубав, и главна одлика његова, битна потреба јест — да љуби Бога, Суштаство преблаго, — Личност, која се може одазвати на ту љубав И та жеђа за љубављу јест — суштаствена потреба цијеле наше духовне природе, — потреба, која се не да искоријенити нити ју ико и ичим може задовољити, осим премудрога Творца, који ју је и усадио у нае. Око ње се врти, усредсређује, можемо рећи, сав религијозни живот човјека. Овдје, у љубави, — најљенша је религија, овдје је — најближи савез човјека с Богом. Као што се људске душе сближују једва с другом у чувству истините, искрене љубави, исто тако у чувству свете љубави бива човјек ближи и Богу, а исто тако и Бог њему. Само св. Писмо, устима најмилијега Христова аностола и јеванђелиста, свједочи, да се баш у чувству , у љубави показује религијозно јединство Бога с човјеком: Е огћ ,иоем егтк, н пргшкдлн к "к /ноккш, кг Боз^ пр!ек1метт>, и Богк кт» н(Л "к прекмк/итт! (Јов. 4, 16). (Наставиће се).