Источник

Стр. 156

псточник

Бр. 10.

ријетком хришћанском побожношћу и иснуњен је услијед тога свима врлинама једног хришћанског Владара, који знаде, да је страх божји почетак сваке мудрости, а мудрост да је неопходни услов за правилно извршивање сваког звања, а по готово за обављање тешких и пуних одговорносги владарских дужности, који знаде, да је један владар свјетилник на гори и висини, на који су уперени погледи свих поданика Његових, који поданици треба да виде у Владару своме примјер и узор свих хришћанских врлина, дакле свега што је добро и честито, племенито и узвишено. — Одиста само такови Владар, који и посјетом светих храмова упућује своје поданике на савјесно вршење свих па и хришћанских дужности њихових, ствара у својим поданицима увјерење о томе, да је Он на правом путу у свим својим поступцима и дјелима, јер Он доказује тиме, да је испуњен у свом тешком позиву и мислима о својој бесмртној души, о загробном животу, о небу и о Богу, које га мисли упућују на рад у смислу и духу науке црквене, а тај рад мора онда бити и Богу угодан и људима по вољи. Радује се с тога неизмјерно и наша света мати православна црква овој најмилостивијој превишњој посјети Вашег Величанства за то, што може да поздрави и овом приликом у Вашем Величанству једног мудрог и праведног јер правог хришћанског Владара, који имајући вазда на уму оне мудре и искуством освештане изреке: „Правда је темељ држава" и „Правда држи земље и градове" пригрљава једнаком очипском љубављу на своје владарске груди све народе и вјероисповиједи своје простране монархије. Молиће се стога та црква радо Господу и од сада, да Оп по својој великој милости руководи и у будуће све стопе и сва дјела Вашег Величанства и да уздржи Ваше Величанство на крми државног брода нашег до крајњих граница човјечјег живота. У то име Бог благословио Ваше Величанство нашег узвишеног Владара и Господара, цара и краља Франца Јосифа I. Иза бесједе Његова Високопреосвештенства одпјевало је друштво »Слога« Царевку врло складно и прецизно, да је и само Његово Величанство било задовољно са пјевањем, што се видило по томе, јер се Његово Величанство двапут тихо осврнуло према кору. Послије отпјеване Царевке испраћено је Његово Величанство од свештенства истим путем до западних црквених врата, гдје је Његово Величанство ословило, митрополита Летицу, да је црква врло лијепа. На то је митрополит Летица одговорио, да је црква изнутра истина врло лијепа, али је споља врло руинирана, јер општина је доста сиромашна, па је не може да поправи. При доласку Његова Величанства у цркву и прн одласку образовали су у цркви отменија господа и госпође дворед и то тако, да је десни ред био већим дијелом у народном одијелу, а ученице више српске дјевојачке школе у бијело обучене стајале су испред редова старијих образујући и саме дворед. На свечаном царском ручку, који је даван истога дана у Конаку, ословио је владар г. Митрополита Летицу изјавивши му, да је врло задовољан свечаним дочеком у сриској цркви и да %е се вазда пријатно сјеЛати на њега. У истом смислу говорио је и са г. Григоријем М. Јефтановићем, али је, похваливши цркву, да је врло лијепа, додао да би јој зграду требало репарирати, на што је одговорио г. Јефтановић, да је то заиста пријека нужда, али се нема новаца. У петак 21. маја отпутовало је Његово Величанство у Мостар, гдје Га је