Источник

Стр. 162

Бр. 11. и 12.

Год. 1899. септембра 14. госп. Жарко прими монашки чин у манастиру Озрену и добије име Иларион; 3. октобра и. г. буде рукоположен у чин ђакона а 10. и. мј. у чин јеромонаха; декретом од 15. јуна 1901. г. бр. 1026. именован је „за ревносну учитељску службу и примјерно владање" митрополитским синђелом, а 1904. г. јануара 6 за свагдашње ревпосно дјеловање као професор и књижничар као за труц око уређивања службеног листа и похвално свештеничко владање и држање произведен је у чин протосинђела, све од блаженопок. Митроп. Николе Мандића а 6. децембра 1909. год. произведен је у чин архимандрита од Впреосв. г. АЕ и Митроп. Евгенија Летице у Сарајеву. Од свештенства и народа кандидиран је за Митрополита у конференцији 7. октобра 1909. год. у Тузли; Синодално је изабран у Цариграду 14. децембра 1909. г. и Превишњим цр. и кр. ријешењем изданим у Бечу 12./25. јануара 1910. год. именован је Митрополитом зворничко-тузланским; заклетву је положио пред Њег. цр. и кр. Апостолским Величанством у Бечу 18./31. јануара о. г.; хиротонисан и иншталиран у Тузли 2./15. маја 1910. године. Поред професорске и ректорске службе у Рељеву г. Иларион Радонић био је члан одбора за штампање црквених књига у Сарајеву; декретом од 4./17. априла 1908. г. бр. 21. Впреосв. Митроп. Евгеније именовао га је чланом и потпредсједником комисије за испите катихета средњих школа; од 1. јануара 1900. г. по жељи Митроп. Мандића осам година уређивао је црквени лист „Источник" а уређивање је морао напустити због новога закона о штампи, по коме мора уредник становати у Сарајеву, дакле у мјесту у коме лист излази. Поводом тим Вел. цркв. суд као власник „Источника" ријешењем својим од 1. октобра 1907. г. бр. 121-/110. изразио је г. Радонићу своје признање што је за љубав црквеној просвјети без награде и са најбољом вољом, савјесности и разумијевањем пунијех осам година уређивао „Источник". Према свему наведеноме види се да је Впреосв. г. Митроп. Иларион вршио и то с успјехом, многоструке дужности у босанско-херцеговачкој српско-православној цркви; отпочео је писати још као гимназиста у „Голубу", а кашње огледао се и на пољу лијепе књижевности српске пишући у „Јавору", мостарској „Зори", „Бранику" и другим листовима а нарочито као уредник „Источника" богатио је лист чланцима и расправама различите струке а особито богословско-историјске Својом научном спремом и способношћу као професор, а тактом и благородством душе своје као ректор г. Иларион задобио је у српско-православном богословском училишту у Рељеву не само поштовање ђака те љубав и оданост г.г. професора већ је стекао и пуно повјерење претпостављених. Ово дјеловање Његово било је за племениту душу г. Илариона право искушење, али ношто је крунисано успијехом, било је довољна квалификација за способност Његову, да му се повјери већи број таланата, да му се повјери црква једне епархије — да буде дакле Митрополит. Јер као што је познато није то баш лако бити ректор у Рељеву па одржавати дисциплину међу одраслим и претходно школованим у варошима питомцима; задобити поштовање и љубав професора, који су под истим готово околностима као и питомци, имати повјерење претпостављених и нада све, бити популаран и прав јавном мнијењу нашем. Све ово г. Иларион задобио је а потешкоће савладао једино својим одмјереним тактом, својом способношћу научном а особито благородством племените, добре и невлобиве душе своје.