Источник

Стр. 228

ИСТОЧНИК

Бр. 14.

Завршујући овај свој понизни извјештај Црквени суд најучтивије моли, да В. В. милостиво благоизволи изложени рад црквенога суда у седисваканцији на високо знање узети, одобрити и благословити. Иза овог извјештаја Високопр. г. Митрополит Иларион благоизволио је благодарити црквеноме суду на поновној честитци и раду у седисваканцији, изложио своје лијепе намјере, жеље и правац у коме ће као Архипастир дјелати на корист цркве, свештенства и народа па је у ту сврху позвао г. г. чланове цркв. суда, да га у томе Његовоме раду и намјерама савјесним вршењем својих свештеничких и судачких дужности истински и својски потпомогну. Чланови су се одазвали са : Живио! На поднешени пак извјештај цркв. суда о раду за вријеме седисваканције Његово Високопр. благоизвољело је својеручно написати ово ријешење: Број 137 М ех 1910. „Приложени и у детаљима исцрпно израђени извјештај протопрезвитера Петра Н. Јовановића, референта и конзисторијалног савјетника у Тузли на пријатно знање и одобрење примам, те му и овијем путем изричем своје потнуно и топло признање на његовом марљивом и савјесном раду у времену седисваканције. Ова одлука моја има се и у наредно] сједници еиархијеког црквеног суда прочитати а извјештај у „Источнику" штампати. Тузла 16 ./29. јуна 1910. Митрополит Иларион с. р."

КњиЉевне биљешке. Библија и знаност. У Источнику број 1., 2., 3., 5. од г. 1909. изашао је чланак „О јединству рода људскога". На то можемо овдје надовезати, да у Улштајновој Свјетској Историји од г. 1909., I. св., има интересантна расправа од берлинскога унив. проф. др. Ф. пл. Лушана „Расе и народи", која истиче као чињеницу: јединство рода човјечјега. То је тим значајније, што пред овом расправом у истом дјелу долази хипотетска стварно ничим не поткријепљена тврдња познатога природњака и атеисте Е. Хекла о постанку човјекову од животиње, специјално од усконоснога давно већ изумрлога мајмуна. Лушан износи ту и лијепе опће погледе о схватању раса, одбацује као расне знакове боју лица и очију, што је увјетовано околицом, климом и другим антропогеографским моментима. Али зато придаје особиту важност форми носа и лубање, у којој је мозак смјештен. Даље оправдано одбија пазив за нека културно ниска племена „дивљаци", јер да су та племена интелектуално пуно развијенија, но што се то обично узима; та племена имају многобројне своје и често врло духовите приче и доскочице. „Што више проучавамо „дивљаке", вели Лушан, „све јасније увиђамо, да нема грапице, која би их оштро и сигурно дијелила од културних народа". Ствар ова сасвим природна, сјетимо ли се само, да свако племе, па и оно, које је на најнижем степену културе, има двије одлике: говор, тај чулни еквиваленат умне душине радње, и религију, осјећај зависности од вишега бића и дужности, да свој живот удешава према схваћању те зависности. Ту су и правни почетци за социјални и фамилијарни живот.