Источник

Бр. 17.

Стр. 265

Иначе све овдје ове истакнуте разлике осим у проскомидији, у спомињању светих, у причешћивању свештеника и ђакона нијесу есенцијалне, а могле су настати отуда, што су течајем времена ушле у обичај у помјесним црквама, па и у служебник. Немогућност ре/шгије без представе о личном Богу. (Свршетак). Ето, какви се захтјеви проричу истинитој религији иљадугодишњом историјом човјечанства и основним тежњама човјечје природе. Религију која би тима захтјевима задовољавала, желиће и очекиваће и сва будућа покољена рода људскога. Но такву религију не приличи измишљати данас: она је већ одавна дата човјечанству од Христа и чува се у првобитној чистоћи до данас, као божански дар, одозго послани, у св. цркви, основаној и уређеној ученицима Христа-Искупитеља. Она се назива правословном-хришИаижом вјером, и јест истинита религија, која задовољава основне нотребе човјечјега духа и која остварава собом све наде незнабоштва и јудејства. Религије незнабоштва и јудејства у сравнењу с њом јесу само претече њезине, које спремаху људе, да ју приме и усвоје. Ипак, због изванредне новотарије у свом садржају и узвигпености култа, оне шта више престају бити религијама у сопственом смислу: у Хришћанској религији најприје се уништила морална преграда између Бога и људи, и најприје је постало могућим реално, потпуно и бнтно јединство човјека с Божаством; а религије древнога свијета ништа од тога не даваху човјеку и бјеху религије само због лажнога убјеђења људи. Па и јеврејска религија није била потпуно и битно онћење с Богом. Једина хришћанска, новозавјетна религија јест исшинита религија, реално најшјешњи савез човјека с Богом. Кроз тиајне очишћава она благодаћу божјом човјека од гријеха, успоставља, обнавља све његове силе за истинитичовјечји живот по вољи божјој. Уводећи у друштво праве дјеце божје (Цркву) и измиривши препорођенога с Богом, давши му могућност да постане сином божјим по благодати, она му даје и моћ, неопходну за нови живот, која га кријепи у добру. У молишви даје она човјеку средсшво к вигпему степену моралнога омЛења с Божаством; молитва постаји у самој ствари живом интимном бесједом човјека с Богом, као сина с оцем, и новим стварним оруђем његовог моралног усавршавања. А у тајни Ехаристије, која стварно представља крсну смрт Богочовјека ради примјене њезине силе, која искупљује, према потребама појединих личности, човјек који се очисти сваки пут послије тешких нових падења кроз тајну покајања удостојава се стварнога јединства с Богом кроз кушање тијела и крви (Јпаситељеве. А онај, који се причешћује, постаје, по ријечима св. Отаца, диоником богочовјечје природе Исуса Христа, 1 ) — и ми себи не можемо ништа реалније, тјешње и потиуније представити од такога јединства. Овдје је — међагпни пут, који је могућ за ограничено и духовно-чувствепо људско биће у дјелу задоволења основпе своје религијозне потребе — опћења с Богом. а ) Глед: Кириллсв Јерус., Таиновид. поуч. IV., 3. (Р. пер. 1822.); Јов Злат. Бес. на Мат. 82., т. 3., стр. 421—422 (Р. иер. 1843.); Григ, Нис., Болош. оглас. Слов., гл. 37., твор. ч. 4. (Р. дер. 1862.), стр. 97, 101; Јоан. Дам. Точное. излож. прав. в-ћрм. књ. 4, гл. 13.