Источник

Стр. 266

ИСТОЧНИК

Бр. 17.

У таковој религији, као што је православно-хришћанска, која пружа човјеку ову божанску трпезу и која му даје кроз то могућност најтјешњега опћења с Божаством, наћи ће сваки човјек потпуно задоволење свију виших потреба свога духа. Сама личност његова није овдје никако понижена, већ напротив, подиже се на достојну висину у том тајанственом сјединењу њезину с божанском ЛИЧНОСТИ. Д (1 К !и еднно: МКОЖ! тм ј ОТЧ(, КО и »'к т1к'&, ТДКО и они дл е^д^т-к кђ нл!т» (Јов. 17., 26.), — ево мјеста за човјечју личност. Мислимо, да таково опћење за човјека — опћење с Богом, које га освећује, чисти за нови, савршенији рад, не може бити понижавајуће или да не одговара духовним потребама и будућему иросвијећеному човјечанству. А стога ће баги ова вјера апостолска, ова вјера св. отаца, ова вјера иравославна бити једином истинитом и неопходном религијом и за будућа наша покољења: никакве новије измишљотине пантеиста и материјалиста не могу је собом замијенити или понизити. VII. На тај начин, анализа битних тежња душе човјечје и беспристрасно истраживање религијознога живота дају јасан одговор на питање: да ли ће се религија у бугућности ријеншти представе Бога као суштаства личнога, и какова ће она тада морати бити? Ослањајући се на њихове податке, морамо признати, да, док човјек буде човјеком, с бесмртним духом, који силно тежи к своме Праобразу и Створитељу, док срце његово не престане желити и осјећати, дотле ће ои и Бога престављати себи као највишу личносш, дотле и религија његова мора бити живи, стварни савез с том апсолутном личности. Таково стање здравога човјека у религијозном погледу, каково снују и које силно желе да наступе разни пантеисте, еволуцијонисте, материјалисте и њима слични, јавни и тајни атеисте, не ће нигда настуиити. Божаство не ће пријећи у религијозној свијести људи у пусти логички апстракт, или апстрактни појам. Човјечанство, које здраво мисли просвијећено вишом културом и вјером Христовом, живјеће увијек религијозном представом о личном Богу, чији смо род, ии нмгк бо к;н жнк(,и'к дкижмиа и сг.чк! (Дј. ап. 17., 28.). Узалуд се труде пантеисте, да нас увјере, да ће њихов пантеизам бити једина религија будућности. Хартман н. пр. посветио је цијелу броширу да докаже умишљени распад хришћанства, 1 ) и ту истиче свој пантеизам у својству свесвјетске религије, која задовољава за будућа покољења човјечанства. Пантеизам његов врло близу граничи са будијском науком и шта више ставља ју идеалом за себе. Божаство у пантеистичкој науци Хартмановој сасвим је изобличено и истовјетно са свјетским бићем. Човјек, као огранак и дио тога бића, носи Божаство у самом себи, и зато је дужан увијек признавати себе неразлучним с Божаством, гледати на себе, као на Његову појаву. У томе се, по мњењу Хартманову, и састоји тражено духом човјечјим опћење с Богом, овдје лежи извор свију радости религијознога субјекта. Хартман и његови једномишљеници, без сумње, варају се. Њихов паћтеизам, као измишљотиња неких учених умова, већ по томе не може постати опћом религијом. Осим тога, он шта више не може носити ни име „религија", јер искључује собом сама битна својства религије. Религија или религијозни одношај може бити само ондје, гдје човјек ствара и осјећа не само моралну

») Охе беЊб^егзЉ, с1. Сћгј^епЉ. п. <11е КеН^оп а. ХпкипИ, 1^2% 3 АпИ, (о, 8—9).