Источник

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 267

свезу, сродство ио духу своме с Божаством, као личности. већ и ону велику удаљеност, која их дијели. Бог је — суштаство неограничено, беспредјелно, а човјек — суштаство ограничено у свему; ограниченост ова, а исто тако и грјеховност, несавршенство, кроз само тијесно јединство његово с Божаством, претпоставља неко извјесно растојање између њих, које смета, да се међусобно слију и да се уништи човјечја личност у личности божанској. Међутим, у пантеизму је то сасвим друкчије. Тамо Божаство није личност. Божаство пантеиста јест сила, својина цијелога свијета, која изван њега не постоји. Цио је свијет — Бог; а пошто је свијет у суштини скуп коначних и условних појава, то и тај агрегат појава промјењљивога свијета јавља се, сасвим природно, и као Божаство. Зато и човјек, као засебни феномен свјетскога бића, који улази у опћу цјелину нојава видљивога свијета, јест то исто Божаство, или у најбољем случају Његова појава. У резултату добива се обоготворење човјека т. ј. самога себе; „вјерујући" у такога Бога, неодијељена од свијета, и гледајући на самога себе, као на дио свијета, човјек у ствари „вјерује" у себе сама; одајући клањање тобоже Вожаству, клања се у исто вријеме самоме себи: положај, који искључује могућност сваке религије, гдје се природно претпостављају двије самосталне стране. ' Ето, зашто је пантеизам, који неизбјежно доводи човјека до самообожавања, сматрало човјечанство у својој народној маси, као најчистији атеизам. И увијек ће га таким сматрати. Не схваћајући можда својим умом његовог атеистичког правца, оно ће силно осјећати то својим срцем стога, што усунрот увјеравању Хартманову и других пантеиста и еволуцијониста, оно неће нигда извући из пантеизма религијознога живога, не ће задовољити потребама свога духа. Душа човјечја ће се силно морити жеђом светога савеза с личним Богом и не ће се нигда умирити због немогућности опћења с Богом у пантеизму. А каково може бити, у самој ствари, опћење с Богом у пантеизму, кад је у њему Божаство нека неодушевљена сила, апстракт мисли човјечје? Оставите човјека с таким појмом о Богу, као безличној сили, — и у њему ће погинути, умријети сав религијозни живот. Побожни осјећаји душе у одношају к божанској личности дубоко поштовање према њој, страх, смјерност, признавање кривице пред њом, нада, утјеха, љубав — не ће наћи подлоге за своје развиће и биће приморани усанути у самом корјену. Кад нема предмета, достојна клањања. уважења, страхопоштовања, љубави и т. д. — разумије се, да се нема ко ни љубити ни поштивати. Кад на мјесто личнога Бога постављају неку безживотну, неразумну силу, тада се, разумије се по себи, не може у души човјечјој ни започети, ни развити ни једап специјалан религијозни осјећај, јер сваки од њих, као глто смо видјели, неопходно претпоставља за себе представу о највишој божанској личности, код пантеистичког погледа на свијет пије с тога могућа ни молитва, нити икакав други живи одношај к Богу, без чега не може бити никада његова религијозна потреба. Једном ријечи, паптеизам не само не може бити истинитом религијом за будуће човјештво, већ се шта више не може сматрати никаквом религијом, јер се у њој никакав религијозгш одношај, строго говорећи, ни замислити не може. Мањкавост пантеизма као религије довољно је показао религијозни живот ју Индији, гдје као да, по мњењу пантеиста, царује идеални, потпуно задовољавајући пантеизам. Међутим и у Индији пема потпуно чисто досљеднога пантеизма. Паптеизам посгоји тамо само теоретички, и то, као посматрање свијета основатеља његових ц жречева. А народна маса „вјерних" није могла примити као религију